DŽILIĆ S. Dragoljub-Stric (?-1918), potporučnik, istaknuti komita.
Rođen je u drugoj polovini HIH veka u Medveđi kod Trstenika, sin Spasoja Džilića, kafedžije. Od 1905. do 1908. godine četovao je kao dobrovoljac u južnoj Srbiji i Makedoniji sa proslavljenim komitskim vojvodama, Vojinom Popovićem Vukom i Vojom Tankosićem Šiljom. Vrlo brzo postaje omiljen kod saboraca i, zato što u borbi uvek štiti mlađe i neiskusnije, dobija nadimak Stric.
Opisan je kao: „Visok i naočit, širokih pleća, snažno razvijenih nogu i čeličnih mišica, sa izrazitim vatrenim očima, punim crnim brkovima i gustom kratkom bradom, obučen uvek u najlepše šumadisko odelo, on je imponovao snagom i muškom lepotom ne samo ženama već i ljudima.“
I ako jedan od najstarijih, najzaslužnijih i najinteligentnijih četnika, Dragoljub Džilić Stric nije hteo da primi četu koja mu je u toku četovanja nuđena nekoliko puta. Na to ga nije mogao privoleti čak ni okretni i sugestivni vojvoda Tankosić, koga je on iskreno uvažavao. „Neću, Vojo.“ – odgovarao je obično u takvim prilikama – „Bolje volim da budem dobar Stric, nego najbolji vojvoda.“
Prvu ratnu pušku, 1. oktobra 1912. godine, ispalio je na Dubici kod Merdara Dragoljub Džilić Stric. Po Tankosićevoj naredbi njegovi četnici su se neopaženo privukli turskoj karauli, a Stric je ciljao stražara ispred karaule. Ovim pucnjem zapraštale su eksplozije bombi koje su četnici bacali na turski bunker. Na to su krenuli četnički napadi i na drugim karaulama. Započeo je Prvi balkanski rat!
Iz ratnog izveštaja pešadijskog majora Voje Tankosića, starešine Rudničkog odreda, iz 1914. godine čitamo: „...Spisak za odlikovanje za sad mi je nezgodno podneti pošto je veliki broj mojih ljudi u ranijim ratovima odlikovan Zlatnom medaljom za hrabrost, a oni koji nisu odlikovani austrijski su podanici. Čast mi je zamoliti komandanta da se rezervni narednici: Radisav Banović i Dragoljub Džilić prevedu u aktivu, a rezervni podnarednici Jovan Brkić, Andreja Milovanović, Vladimir Milanović i Stojan Stojiljković proizvedu u čin narednika i prevedu u aktivnu službu. Sva pomenuta lica spadaju u red starijih četnika i zaslužuju svako priznanje.
U poslednjim borbama Dragoljub Džilić i Stojan Stojiljković teško su ranjeni i sad su u bolnici.“
Ukazom FAO br. 2622 od 13. oktobra 1914. godine Dragoljub S. Džilić Stric je aktivni pešadijski potporučnik, a, „za zasluge stečene u ratu protivu Austro-Ugarske“, odlikovan je Zlatnom medaljom za revnosnu službu, 31. maja 1915. godine u Kragujevcu. Kasnije, 14. januara 1918. godine, u Solunu dobija Orden belog orla sa mačevima IV reda.
Nakon pogibije vojvode Tankosića, potporučnik Dragoljub Džilić Stric prelazi u četnički odred vojvode Vuka, koji 1. septembra 1916. godine dobija zadatak da jurišem otme od Bugara selo Čaldžilar. Džilić je toga dana „imao malarični napad sa temperaturom blizu 39 stepeni“. Pred sam polazak komandir čete dođe u njegov rov i reče mu: „Ti ćeš, Džiliću, pošto si bolestan, ostati tu gde si i primati ranjenike, kojih će svakako biti, jer će se Bugari očajnički braniti.“ – „Bolje izvadi revolver pa me ubi.“ – „odgovori promuklo Stric, a oči mu blesnuše sjajem žeravice u najgušćoj pomrčini.“ Iako je u ovoj borbi bio ranjen u desnu butinu, nije hteo da napušta četu, molio je odredskog lekara da ga s vremena na vreme obiđe i previje.
Još mu ova rana nije bila zarasla, došao je napad na utvrđeni bugarski položaj Sivu Stenu, gde je dobio još jednu ranu, ovog puta u grudi. Kasnije, potporučnik Dragoljub Džilić Stric, izranjavan i izmučen iz Soluna odlazi na lečenje u Bizertu, gde 18. februara 1918. godine umire od gripa.
Sahranjen je u afričkoj Bizerti, tamo gde je večno boravište naših ratnika – „Usamljen grob u senci dveju granatih maslina skriva veliko i plemenito srce popularnog Strica, koji je sagoreo u službi Otadžbine.“
FOTOGRAFIJA
