Народна Библиотека „Јефимија“ Трстеник

ПАВЛОВИЋ М. Лазар (1850-1894), потпуковник, ратни јунак.

Рођен је 2. октобра 1850. године у Трстенику.

После основне школе у Крушевцу и шест разреда гимназије у Крагујевцу и Београду, завршио је Артиљеријску школу са IX класом (1869-1874) и произведен у чин потпоручника. Унапређен је у чин поручника (1876), капетана II класе (1877), капетана I класе (1883), мајора (1885) и потпуковника (1891).

Био је командир вода 2. чете 2. батаљона (1874-1875), ађутант Ужичке бригаде (1875-1876), наставник при Крушевачкој бригади (1876) и ађутант Крушевачке бригаде II класе (1876).

У Српско-турском рату 1876. командовао је устаницима на Копаонику и Јанковој клисури. За време примирја био је официр за генералштабне послове при Крушевачкој окружној команди, па командир 4. чете 3. батаљона. У Српско-турском рату 1877-1878. био је шеф Штаба Ибарске дивизије, а после рата командир 4. чете 3. батаљона и 1. чете 4. батаљона, шеф Штаба Пешадијске бригаде (од 1881), ађутант команданта Активне војске (од 1883), командант 10. батаљона (Шумадијска пуковска команда) од 1885.

У Српско-бугарском рату 1885-1886. године био је шеф Штаба Моравске дивизије, а после рата командант 3. батаљона Пешадијског пука Моравске дивизије (од 1886), Пешадијског пука Дринске дивизије (од 1887; поред редовне дужности и командант гарнизона у Ужицу од 1888), начелник Штаба Дунавске дивизијске области (од 1889), командант З. (Крушевачког) пуковског округа (од 1890), 15. (Пиротског) пуковског округа (од августа 1893) и шеф Ађутантског одсека Општевојног одељења MB (од септембра 1893).

Преводио је са француског језика.

Први пут је био ожењен, (1880) Јулијом, ћерком Димитрија Јовановића, а други (1886) Станом, удовом Ст. Антића и ћерком апелационог судије Александра Ђурића.

Носилац је великог броја војних одликовања и признања: Ордена белог орла V реда, Таковског крста V и III реда, Таковског крста са мачевима IV реда, Златне и Сребрне медаље за храброст, Сребрне медаље за ревносну службу, руског Ордена Свете Ане III реда...

Умро је 24. новембра 1894. године у Београду.

ПАВЛОВИЋ Милан (1887-1974), пуковник, витез Карађорђеве звезде.

Рођен је 28. јануара 1887. године у Великој Дренови код Трстеника.

Отац Лазар (1855-1925) и мајка Богдана-Божица, учитељи у Великој Дренови, имали су четири сина и ћерку. Двојица њихових синова били су правници, син Михајло-Мика и кћи Емилија учитељи у Великој Дренови, а Милан, пуковник.

Милан је основну школу завршио у Великој Дренови, а после гимназије у Крагујевцу и три године права у Београду, завршио је Нижу школу Војне академије са XXXVIII класом (1905-1909) и произведен је у чин потпоручника. У чин поручника унапређен је 1912, капетана II класе 1913, капетана I класе 1915, мајора 1921, потпуковника 1925. и пуковника 1930. године. Пензионисан је 1934. године.

Био је командир вода у 2. коњичком пуку (од октобра 1909) и 4. коњичком пуку (од децембра 1909) и на служби у Македонији (граничне трупе) од децембра 1911. године.

У балканским ратовима био је у Лапском одреду (до фебруара 1913), па командир 2. ескадрона 4. коњичког пука (до августа 1913). Учествовао је у Арнаутској побуни (до новембра 1913).

У Првом светском рату био је на служби у штабу 2. коњичког пука до септембра 1914, командир ескадрона истог пука до марта 1915, Шумадијске дивизије II позива до октобра 1915, Комбиноване дивизије до марта 1916. и Вардарске дивизије до јула 1917. године, када је пензионисан.

Реактивиран је 19. априла 1920. године. На служби у Сремскомитровачкој пуковској окружној команди био је од августа 1920, за мобилизацијске послове и статистику у истој команди од маја 1924, помоћник команданта 8. коњичког пука од априла 1926, поново на служби за мобилизацијске послове у команди Сремскомитровачког војног округа од новембра 1926, помоћник команданта од јула 1927. и командант 7. коњичког пука од марта 1929, на служби у штабу команде 5. армијске области од септембра 1933. и гарнизона (командант гарнизона) Новосадске гарнизонске управе од јуна 1934. године.

Носилац је ордена Карађорђеве звезде са мачевима IV реда, Белог орла са мачевима V и IV реда, Белог орла V реда и Југословенске круне IV реда, Златне медаље за храброст, Златне медаље за ревносну службу и ратних споменица.

Умро је 9. маја 1974. године.

ПАВЛОВИЋ Милан-Зрак (1862-1923), телеграфиста, новинар и уредник.

Рођен је 1862. године у Трстенику у имућној трговачкој породици оца Ристе Павловића и мајке Марте. Након школовања у Трстенику и Крушевцу, свршио је поштанско-телеграфски курс и прво запослење му је било у Врању 1882. године. Касније је радио у Крушевцу, Алексинцу, Нишу, Белој Паланци, Горњем Милановцу, Београду и Сарајеву, све до 5. децембра 1922. године када из сарајевске Дирекције пошта и телеграфа долази поново у Трстеник.

Новинарством се почео бавити још као службеник Поште у Нишу где је уређивао политички лист „Зрак“ по којем је добио и надимак. Зна се да је после гашења листа „Зрак“ у Крушевцу покренуо лист „Наши дани“ (1887), али се ни он није одржао. Потом је у Београду уређивао листове „Уједињење“ и „Летећи лист“ (1890), у Крагујевцу издавао „Шумадијски лист“ и „Нови шумадијски лист“ (1893). Под неразјашњеним околностима 1890-тих година је прешао у Босну где је радио у уредништву часописа „Нада“, где је уживао заштиту Косте Хермана, иако су из Србије стизали дописи о некаквој превари у коју је био умешан. Штавише, постоје наводи да је члан уредништва био само формално док се, у ствари, бавио нејасним пословима који нису имали везе са новинарством. Потом је, крајем 1903. године, у Сарајеву покренуо лист „Српска штампа“, који није добро примљен међу српским грађанима због оштрог тона који је заузео према већ постојећем „Српском вјеснику“ и неким српским народним представницима, због чега је почетком 1905. године и угашен. По свему судећи, после тога се вратио у Србију и током исте године преузео је уређивање листа „Опозиција“, који се после не колико бројева угасио.

Крајем 1922. године поново ради као телеграфиста у Пошти у Трстенику.

Умро је у Трстенику 12. априла 1923. године као „поштанско-телеграфски чиновник 6. класе трстеничке поште и телеграфа“ и сахрањен је на Старом гробљу у Трстенику.

Средином 1925. године Народна скупштина Краљевине СХС његовој удовици, Даници, доделила је сталну новчану помоћ.

Да је у своје време био познат, сведочи и чињеница да се помиње и у причама Радоја Домановића и да се у серији „Приповедања Радоја Домановића“, за коју је сценарио на основу Домановићевих текстова написао Милован Витезовић, појављује као шпијун у служби српске, али и аустроугарске полиције.

Бранислав Нушић, док је радио као новинар, бележи: Лист „Зрак“, који су исписивали гости кафане „Дарданели“ једне недеље није изашао зато што уредник Милан Павловић звани Зрак, бивши полицајац, није могао да сакупи новац да искупи број из штампарије...

Бавио се и књижевним радом и у Крагујевцу (1893) је штампао приповетку „Убиство на Липару, крвави догађај из нашег доба“. Ову приповетку поново је објавио Милорад Јовановић у „Поштанском календару за 2008. годину“ (Београд, 2008).

ПАЗАРАЦ Д. Павле (1855-1885), учитељ и писац.

Рођен је 1855. године у Трстенику у угледној и имућној породици оца Димитрија и мајке Марте Пазарац. Отац Димитрије, син Петра, угледног и богатог терзије трстенилког, успешно је наследио кројачки занат, али, како је био веома писмен и школован, касније је радио и као општиски писар.

Павле је након школовања радио као учитељ у Велућу од 1875. до 1878. и Рибнику од 1878. до 1880. године, када прелази у Крушевац, где такође ради као учитељ до своје преране смрти 1985. године.

Тек што је ступио у учитељску службу, учествовао је у Српско-турском рату 1876. године као учитељ подофицир.

У време службовања у Крушевцу, објављује 1881. и 1882. године у „Отаџбини“, у књигама 8. и 9. у пет наставака: „Ратни дневник једног другокласца (10. јун – 22. октобар 1876)“, кога потписује само са иницијалима П. Д. П.

Павле Пазарац, „учитељ II разреда, II одељења мушке школе крушевачке“, преминуо је у Крушевцу 29. априла 1885. године „после дужег боловања“.

ПАРАЂАНИН Андрија-Андра (1857-), трговац и народни посланик.

Рођен је 1857. године у Пољни од оца Василија (1830), богатог трговца и кафеџије, и мајке Милене (1833). Отац Василије, син сиромашног надничара Филипа Вучковића и Станије, у време ратова 1876-1877. године увећао је своје богатство и постао економски и политички првак и председник општине у Пољни. У то време поклонио је селу и плац за школу, на коме се основна школа и данас налази.

Андрија Парађанин се укључује у очево газдовање иметком и кафаном, богато се жени, и 1981. године активно се укључује у политику, постаје радикалски првак у Пољни и председник општине у Пољни.

После гушења Тимочке буне и прогона радикала 1901. године, Андра Парађанин, радикалски првак и народни посланик, приступа Љуби Давидовићу и постаје члан Српске демократске странке, вођа сеоских демократа у Пољни и околини.

Андра Парађанин, трговац из Пољне, биран је за народног посланика у три мандата: на изборима за Велику Народну скупштину: 20. новембара 1888, 10. јула 1905. и 11. јуна 1906. године, по чему је најуспешнији политрчар из Пољне тог доба.

Поред Андре Парађанина, народни посланици из Пољне били су: Живко Шокорац (1837-1838), Никола Марковић (1839), Марко Томић (1859), Мирисав Ђорић (1879) и Миладин Таврић (1895-1896).

Период између два светска рата у Пољни обележила је велика и непрестана политичка борба за општинску власт између водећих породица Парађана и Таврића.

Након општинских избора 1926. године, које је изгубио од Милана Таврића, Андрија Парђанин у политику уводи свог сина, Милосава (1886-1945), у селу званог Мицко. Мицко је, и поред завршених шест разреда гимназије, остао у селу припремајући се да преузме очеве економске и политичке послове, док су његова старија браћа, Живојин и Воја, отишли у Београд, где им је отац Андра отворио трговачке радње. Мицко је пред рат, све до 1943. године, био председник општине Пољне.

Андра и Мицко Парађанин, једни од највећих поседника у околини, живели су у сред села у велелепној кући са огромним двориштем поплочаним калдрмом, окруженим високим зидом и са великом капијом, а око куће и дворишта био је подигнут парк у коме су доминирали четинари. Кућа је имала купатило и богату библиотеку.

Андрија-Андра Парађанин је умро ......... године у Пољни, а Милосав-Мицко, као члан равногорске организације, стрељан је 26. јануара 1945. године у Крушевцу.

ПАРАЂАНИН Љубиша (1924-1991), доктор наука и професор универзитета.

Рођен је у Пољни 1924. године. Након завршене основне околе у Пољни, од 1935. године похађа Државну реалну гимназију у Крушевцу. Рударски факултет у Београду завршио је 1950. године, где постаје асистент.

Радио је на нафтним пољима близу Загреба и у Лендави, а од 1954. године је главни инжењер „Нафтагаса“ у Новом Саду, потом и помоћник генералног директора.

На Рударском факултету у Београду, темом: „Техничко-економска искористивост подземних вода подручја Бачке и Баната као извора топлотне енергије“, одбранио је докторску дисертацију 1965. године.

Од 1972. године је на Рударском факултету у Београду, ванредни професор, па редовни професор предмета Разрада лежишта нафте и гаса.

Објавио 20 научних и стручних радова.

Објављене књиге: Гасовита горива у индустрији и широкој (коаутор), Београд, 1974; Стратегија дугорочног развоја енергетике СР Србије ван територија САП до 2020. године (коаутор), Београд, 1984; Специјалана поглавља разраде нафтних лежишта, Нови Сад, 1984; South-South Cooperation in the Field of Energy and Nuclear Energy : draft, Љубљана, 1986; Производња и коришћење геотермалне енергије (коаутор), Београд, 1995.

Умро је у Београду 1991. године.

ПЕТКОВИЋ С. Властимир (1893-1971), новинар и књижевник.

Рођен је у Медвеђи код Трстеника. Мајка Јованка. Основну школу је завршио у Медвеђи, а гимназију у Крушевцу и Београду.

Први светски рат га затиче као дипломираног студента на Филозофском факултету у Београду и 1914. године прпадник је Скопског ђачког батаљона. Властимир С. Петковић, потоњи књижевник и новинар, као један од 1.300 каплара казиваће касније: „Тог 1. септембра, тачно у осам изјутра, са Идадије је кренула дугачка поворка. На челу је била војна музика. Док се ишло кејом крај Вардара, одјекивала је песма. Преко Душановог моста урнебесно клицање. За поворком светина. Најпосле, по правцу којим се пошло, види се куда иде поворка. Старе турске артиљеријске касарне, изван Скопља, на брегу десно од пута за Тетово, одређене су за прихват Ђачког батаљона.”

Између два светска рата (1914-1941) радио је као сарадник, новинар и уредник (1937-1938) и генерални секретар редакције „Политике“.

За време Другог светског рата, као резервни мајор, био је у логору Кампо код града Монтемале у Италији, а по капитулацији Италије 1943. године, Властимир Петковић одлази из логора у Швајцарску, одакле се придружује емиграцији у Лондону. Касније је живео као емигрант у Женеви у Швајцарској, где је 1971. године и умро.

Након његове смрти у Женеви је успостављена Награда за прозно дело из Књижевног фонда „Властимир С. Петковић“. Овај фонд је постхумно објавио и његове романе: Велике илузије, 1978. и Баште на млиништу, 1979. године.

Поред новинарства бавио се превођењем и књижевним радом. Објављивао је текстове и приповетке у разним часописима: „Српске новине“ („Крфски забавник“), „Ратни дневник“, „Мисли“, „Београдске општинске новине“... После Другог светског рата и у већини емигрантских књижевних часописа.

Оснивач је и уредник часописа „Поезија и проза“ у Женеви. Оснивач и уредник Српског националног комитета за Швајцарску, а од 1947. године је председник Удружења Југословена за узајамну помоћ у Швајцарској.

Добитник је награде „Слободан Јовановић“ 1966. године.

Објављене књиге: Оне, Београд, 1930; Од Рама до Крфа 1915. До последњег човека, Београд, 1931; Спорт клуб Кликер, Београд, 1932; Седма свеска Мајеровог лексикона, Београд, 1934; Плима и осека, Београд, 1938; Гуњ и смокинг, Београд, 1940; У албанским гудурама и друге приче, Београд, 1940; Изван колосека, Перт, 1956; Поручник Ал, избеглица, Женева, 1967; Паланка убија; Велико поколење, Мелбурн, 1968; Последњи Башићи, палилулци; Расточени дом, Женева, 1970; Велике илузије, Женева, 1978; Баште на млиништу, Виндзор,1979.

ПЕТРОВИЋ Милош (1928-2022), професор, књижевни критичар.

Рођен је 1. децембра 1928. године у Трстенику. Основну школу је завршио у Трстенику, а гимназију у Врњачкој Бањи. Дипломирао је 1954. године Југословенске језике и књижевност на Филозофском факултету у Београду.

Педестих година прошлог века био је професор српског језика и књижевности у Гимназији „Свети Сава“ у Трстенику, где је извео неколико генерација, потом Гимназије у Крушевцу, па на Вишој педагошкој школи и Педагошкој академији за образовање васпитача у Крушевцу, за наставне предмете: Култура говора и Српскохрватски језик. Касније је обављао дужност секретара Самоуправне интересне заједнице културе општине Крушевац. Пензионисан је 31. августа 1993. године.

Био је вишедеценијски креатор крушевачке и трстеничке културе, посебно се бавио књижевном и позоришном критиком, есејистиком.

Био је члан Удружења књижевника Србије од 1972. године и биран је у три мандата за члана Управе Удружења, а у једном за потпредседника.

Од 1975. године био је уредник књижевног часописа „Багдала“ и уредник Зборника Крушевачке филозофско-књижевне школе. Био је члан уредништва часописа „Замак културе“ у Врњачкој Бањи и часописа „Јефимија“ у Трстенику. Више година је водио „Округли сто“ књижевне критике „Савремене српске прозе“ у Трстенику.

Учествовао је на бројним научним и књижевним скуповима и за тематским округлим столовима: Међународни октобарски сусрет писаца у Београду, научни скупови које организује Задужбина Десанке Максимовић (о поезији Борислава Радовића, Слободана Ракитића, Десанке Максимовић...), међународни научни скуп поводом стогодишњице рођења Милоша Црњанског, у организацији Института за књижевност и Задужбине Милоша Црњанског, књижевни скуп „Жичка хрисовуља“ у Краљеву...

Један је од оснивача „Јефимијиних дана“ у Трстенику 1971. године, на којима је непрекидно учествовао у својству члана жирија за награду „Јефимијин вез“.

Такође, био је један од оснивача и редовни учесник трстеничких књижевних сусрета „Савремена српска проза“. У истоименом зборнику број 27 из 2015. године, објављен је његов критичарски портрет, са прилозима: Марка Недића, Михајла Пантића, Александра Лаковића и Душана Стојковића, као и његовим текстом „Похвала фрагменту“. О њему, најсажетије, говори цитат из текста Марка Недића:

Деценијском и преданом посвећеношћу књижевности готово без премца у нашој средини, посебно када се односи на ствараоце у унутрашњости Србије, посвећеношћу култури, васпитању и упућивању генерација младих у тајну и заводљивост уметничког стварања, доследним уређивањем часописа „Багдала“, и другим активностима књижевне природе (у Удружењу књижевника Србије, у „Савременој српској прози“ у Трстенику, у „Крушевачкој књижевно-филозофској школи“, у уредништву „Замка културе“ из Врњачке Бање), он је обезбедио врло препознатљиво место у садашњој слици наше савремене културе и књижевности.

Радове је објављивао у периодици: „Млада култура“, „Багдала“, „Књижевне новине“, „Књижевна реч“, „Књижевност“, „Савременик“, „Градина“, „Повеља“, „Одзиви“, „Геста“, „Сусрети“, „Позориште“, „Мост“, „Диалоги“, „Современост“, „Стиг“...

Заступљен је у више заједничких књига, зборника; писац већег броја предговора, поговора, рецензија.

Као књижевни критичар био је биран у жирије за књижевне награде: „Милан Ракић“, „Милан Богдановић“, „Јефимијин вез“. Биран је и за члана жирија Вукове награде и члана жирија ТВ Београд за 15 најбољих песничких књига на српском језику у другој половини XX века, Ramonda serbica, Ниш, 2010.

Милош Петровић је добитник награда за књижевну критику: „Милан Богдановић“ 2008; „Чедомир Мирковић“ 2015.

Носилац је неколико награда: Повеља за животно дело, коју је доделило УКС (2002), Награда за животно дело СО Трстеник (2003), Златна значка Културно-просветне заједнице (1976), Годишња награда за културу СИЗ-а за културу Крушевац (1977), Прстен деспота Стефана Лазаревића, Багдала (2005).

За врхунска достигнућа у области културе од 2009. године је био корисник националне пензије.

Превођен је на француски, шпански, словеначки и македонски.

Објављене књиге: Читајући после Скерлића, Крушевац, 1967; Педесет година уметничког рада Боре Михајловића, Крушевац, 1971; Из круга у круг, Крушевац, 1978; Ухвати живу реч, Крушевац, 1986; Из тринаестог реда, Крушевац, 1994; Фрагменти, Београд, 1998; Код врњачке Еутерме, Врњачка Бања, 2000; Потез скакачем, Београд, 2008; Фрагментовани портрети, Београд, 2014; Багдалаши, Крушевац, 2018; Ка исказаном, Крушевац, 2019.

Милош Петровић је преминуо 2. јула 2022. године у Крушевцу, где је и сахрањен на Старом гробљу.

ПЕТРОВИЋ Петар-Љубостињски (1938-2010), песник за децу.

Рођен је 26. марта 1938. године у Рајинцу (Пањак) код Трстеника, у сиромашној породици оца Светомира и мајке Миљојке. Основну школу завршио је у Рајинцу и Трстенику, а Средњу војну школу у Задру. Дипломирао је на Вишој школи друштвено-политичких наука у Београду и апсолвирао на Правном факултету у Нишу.

До 1960. године ради у ЈНА као активно војно лице. Касније, по демобилизацији, ради у ОК СКС и Радничком универзитету у Трстенику. Ради као референт, шеф одсека, начелник Одељења и секретар Секретаријата за народну одбрану и као секретар и председник ОК ССРН.

Писањем се бавио још од раних дечачких и ђачких дана. Писао је песме о деци и за децу, о природи, згодама биљака и животиња... Читаоцима је подарио преко двадесет збирки песама и прича.

Био је вишегодишњи члан Удружења писаца Србије и Књижевног клуба „Багдала“ у Крушевцу. Био је и у више мандата председник Књижевног клуба „Моравски токови“ у Трстенику.

Поред великог броја војних, друштвених и књижевних признања добитник је и Златне значке Културно-просветне заједнице Србије.

Објављене књиге: Славуји зоре завичајне, Трстеник, 1971; Распевани славуји, Трстеник, 1976; Пчелице, Г. Милановац, 1978; У брдима завичаја, Г. Милановац, 1981; Дани младости, Трстеник, 1981; Жубор поточића, Г. Милановац, 1983; Од смеха се брже расте, Г. Милановац, 1985; Љубостиљском реком, Г. Милановац, 1986; Сећања, Трстеник, 1987; Крај старе воденице, Трстеник, 1989; Месечина реку обасјава, Трстеник, 1991; Ветрић nupu, Трстеник, 1994; Месо које пева, Г. Милановац, 1996; Маријана, Г. Милановац, 1996; Зоре завичајне, Г. Милановац, 1996; Око мачка маца чачка, Г. Милановац, 1997; Радознала Маја, Г. Милановац, 1998; Трагови детињства, Г. Милановац, 1998; Завичајна шапутања, Г. Милановац, 2002; Заврзламе, Г. Милановац, 2001; Шампион цинци-линци, Трстеник, 2000; Пала Вера саролера, Трстеник, 2003; Не бојте се, децо, мрака, Трстеник, 2004; Пањак, Трстеник; Долази зима : одабране песме за децу, Трстеник, 2006; Ждероња вук, 2007; Долина снова : песме за децу, Трстеник, 2008; Сузе завичаја, Г. Милановац, 2009; Мајина зелена долина, Трстеник, 2010; Душа завичаја, Трстеник, 2011.

ПЕШИЋ Драган (1947-2006), професор, мајстор уметничке фотографије.

Рођен је 1947. године у Краљеву. Одрастао у Трстенику, у породици познатој по врсним фотографима. Веома се рано, у Фото атељеу свог оца Боривоја, упознаје са занатом и магијом фотографије.

Након завршене Основне школе „Миодраг Чајетинац Чајка“, Техничке школе у Трстенику, дипломирао је машинство на Техничком факултету у Београду, а затим је дуго радио као инжењер у ИКЛ-у у Београду.

Уметничком фотографијом је почео да се бави у чувеном београдском Фото клубу „Електромашинац“. Члан је секције уметника и фотографије УЛУПУДС-а и УЛУС-а. Једно краће време се бавио и уметничком графиком.

Живео је и радио у Београду као предавач на катедри за фотографију Академије уметности „Браћа Карић“ све до своје смрти 2006. године.

Имао је око двадесет самосталних изложби, више дестина групних изложби и неколико учешћа на уметничким колонијама, код нас и у иностранству.

Добитник је више од 50 награда, признања и откупа, као што су: 1979. Пиран, Словенија; 1980. Grand prix „Златно око“, Нови Сад; 1984. XVII Мајска изложба УЛУПУДС-а, Београд; 1995. Годишња награда УЛУПУДС-а, Београд; 2004. Награда за фотографију „Новембарски салон 2004.“, Краљево...

У приказу његовог стваралаштва др Марта Вукотић Лазар пише: „Фотографије Драгана Пешића нас уводе у један други универзум, универзум концентрисане светлости, тачније апстрактне светлости симулације. Усмерене ка менталном симулакруму и ка чаролији околине коју остварује посебним ефектима, његове фотографије представљају део његове сопствене судбине.

Што се више приближавамо савршенству синулакрума, то очигледније постаје оно по чему је свака ствар недоступна за представљање. Оно што Пешићев уметнички свет чини специфичним то је тежња за егзактном деконструкцијом и реконструкцијом света у његовим најситнијим терминима…

Драган Пешић верује у тајну предмета, водећи рачуна о његовој сенци, по којој предмет не личи на себе. Пешићеве фотографије немају улогу репродукције (истине) него извесне симулације, неке превазиђене истине, неке игре с оне стране истине. То ново оживљавање стварног – већ није стварно, оно је надстварно – управо то је уметнички свет Драгана Пешића.“

Драган Пешић је, као завичајни ликовни стваралац, једном уметничком фотографијом заступљен у ликовној збирци „Легат ЕД – Завичајни уметници“ Народне библиотеке „Јефимија“ Трстеник.

ПОПАДИЋ Божидар (1893-1947), доктор агрономије и министар.

Рођен је 14. марта 1893. године у Глободеру од оца Сибина и мајке Негосаве, рођене Ржаничанин. Основну школу завршава у родном месту, а гимназију у Крушевцу. Као прпадник Скопског ђачког батаљона, један од 1.300 каплара, за време Првог светског рата прешао је пут преко Албаније, а затим је од српске Владе упућен у Француску на даље школовање. Дипломирао је на Агрономском и Филозофском факултету, а затим и докторирао на Сорбони.

Између два рата др Божидар Попадић радио је у Министарству пољопривреде и вода на разним позицијама, а као „виши пољопривредни саветник Краљевске банске управе Пензионисан је 16. јуна 1934. године“.

Вероватно се убрзо вратио струци јер га Други светски рат затиче као начелника Министарства пољопривреде и вода. Након априлског слома склања се привремено у родно село, о чему постоји анегдота: „По избијању Другог светског рата Божа је аутом стигао у Глободер, а због лошег пута до породичне куће ауто је оставио испред Општинске зграде. Селом се пронела вест да је министар Божа пошао да бежи из земље, па је солунац, Паун Рачић, исекао гуме на његовом ауту.“

По повратку у Београд наставио је да ради у Министарству за пољопривреду у Недићевој влади. Како се противио фашизацији задругарства и банака, пензионисан је 1942. године. Након тога, пришао је покрету Драже Михаиловића, постао члан Централног националног комитета, како је говорио „да пружи стручну помоћ из свог ресора“, због чега је 1945. године осуђен на три године лишавања слободе са принудним радом. Казну је издржавао у Сремској Митровици, где је умро 1947. године „при операцији“, кажу, чира у стомаку.

Био је ожењен ћерком богатог француског генерала и у Француској је наследио огромно богатство. И у Београду је поседовао велико богатство, пре свега у зградама. У браку није имао деце, па је усинио два незбринута мушка детета.

Радио на развоју задругарства, набавци расне стоке, пољопривредних оруђа и машина. Тако је, захваљујући њему, и у Глободер стигао савремени гвоздени плуг звани „домилац“ – гвоздени, тежак плуг на точковима, најчешће су га вукла два коња. Овај плуг орао је знатно дубље од оног који је био у употреби, а кога је вукла говеђа запрега.

Био је члан управе Српског пољопривредног друштва, члан управног одбора Београдског спортског друштва (БСК), а у политици члан Демократске странке.

Објављивао је своје стручне текстове у „Тежаку“ и другим часописима.

Објавио је књигу (сепарат): Задружни систем, Београд, 1935.

ПОПАДИЋ Димитрије-Диша (1885-1941), трговац, народни посланик.

Рођен je 1885. године у Глободеру. Бавио се трговином.

Био је припадник Радикалне странке, биран је за предсеник села Глободер (1907-1912). Учесник је ослободилачких татова 1912-1918. године. У Првом светском рату командовао јединицом и из рата је изашао као капетан. Приликом повлачења војске преко Албаније командовао је јединицом која је обезбеђивала превоз краља Петра волујским колима. Пошто је мост на реци Дрим био прекривен ледом, наредио војницима да ћебадима прекрију мост да кола не би склизнула у реку, због чега је одликован и био у пријатељским односима са краљевском породицом. Пре пробоја Солунског фронта боравио је краће у Бизерти и у Паризу.

За заслуге у рату добио је велики број одликовања: Белог орла са мачевима, Карађорђеву звезду са мачевима, Обилићеву медаљу за храброст, Легију части, Освећење Косова...

По ослобођењу земље, на изборима за Народну скупштину 28. новембра 1920. године, постао је народни посланик Крушевачког округа. Волео је да се облачи у народну ношњу. У говорима је био убедљив и радо слушан. Запажене су његове дискусије у Скупштини када се противио завођењима нових пореза сељацима.

Као народни посланик издејствовао је да се 1922. године отвори железничко пристаниште у Глободеру. To је била велика олакшица за Глободер, али и за села преко Мораве: Белу Воду, Коњух, Љубаву, Брајковац, па су сви ово пристаниште звали Дишина караула.

У народној ношњи присуствовао је венчању краља Александра и краљице Марије 1922. године, којом приликом, при честитању венчања, Краљ је са њим измењао неколико реченица: „Дишо, јеси ли српска слога или неслога?“, „Диша не може да буде српска неслога, Ваше величанство“, одговорио је Диша.

Службовао је у Крушевцу („Обилићево“), Београду, а касније по Македонији као командант граничних јединица. Од Краља је добио имање у Битољу.

Почетком рата у Априлском рату 1941. године заробљен је од Немаца као пешадијски мајор и стрељан на Бањици.

ПОПОВИЋ Михаил(о) (1827-1906), парох трстеничкии народни посланик.

Рођен је 1827. године у Осаоници (Трстенику). По зaвршеној Богословији у Београду 1946. године запошљава се као учитељ у Великој Дренови, „годишња плата му је 800 гроша, има додатак квартир и огрев“. Исте године је рукоположен и постављен за свештеника II парохиje трстеничке.

Око 1850. године оженио се Јулком (1830-1904), ћерком утицајног трстеничког трговца Саве Карамарковића, сестром професора Матеје-Мате Карамарковића, са којом је имао кћери: Јелисавету, Љубицу и Мару и два сина: Стевана (1858-1921), поштанског службеника (Трстеник, Краљево, Ниш, Ужце...), и Драгутина (1868-1943), писара у Великој школи (1888-1892) у Београду, професора гимназије у Алексинцу (1901), Пожаревцу (1902-1906) и Крушевцу (1906), и директора Гимназије у Јагодини (1924). Најмлађа ћерка, Мара, била је супруга учитеља рибничког Радослава Лазаревића, каснијег пароха и старешине трстеничке цркве.

Преосвећени епископ господин Вићентије га је одликовао црвеним појасом 1875. године „за одлично служење цркви и народу“. Овај учени свештеник, „омиљен у својој околини и нарочито познат као поп Мика“, служио је у Трстенику више од пет деценија, све до 1898. године када га замењује његов зет, свештеник Радослав Лазаревић из Рибника. Служио је и на освећењу новог трстеничког храма 1900. године.

Увидом у матичне књиге наилазимо на занимљив запис из 1856. године: „Бор кои постои у порти цркве трстеничке посадио је чича – Иван Раичевић 1852. године. Величина његова тад била је 1 метар. Ово својом руком записа поп Михаил ради знања.“

Михаило Поповић, као парох кожетинске цркве, на великогоспојинским изборима за Народну скупштину од 16. августа до 6. септембра 1864. године у Београду изабран је за народни посланика из Округа крушевачког.

У другој половини и крајем XIX века утицај свештеника Михаила Поповића и његове уже и шире породице на догађања у Трстенику и његовој околини је несумњив. У овом периоду процвата трстеничке чаршије основана је Врњачка Бања (1868), основано је Певачко друштво „Бошко Југовић“ (1870), изграђена је нова школа на црквеном плацу и отворена је прва „читаоница“ (1872-1875), започело је поплочавање улица калдрмом са главном Кнез Михаиловом (1877), подигнут је Гвоздени мост преко Западне Мораве (1899), саграђен је нови трстенички храм (1900)...

Умро је „тихо у суботу увече, 3. марта 1906. године, у Трстенику“. У књизи умрлих је уписано да је „умро 4. марта пре поноћи у 79. години живота као удовац од старчке изнемоглости – упале бубрега“, а 5. марта је сахрањен на трстеничком гробљу. На споменику је уписан као Михаил Чеперковић Поповић.

ПРОКИЋ Алекса(?-1831), кнез, старешина трстенички.

После насилног смењивања и убиства трстеничког старешине и војводе жупског Павла Цукића, на његово место је већ 1815. године, опет кнежевом вољом, постављен Алекса Прокић, кнез и капетан трстенички. Раније је био у служби „хизмећара“, односно слуге Абдурахман паше, који је 1819. године доћао на место везира Београдског пашалука. Свакако је Прокић био човек кнеза Милоша и његова веза са Турцима.

За време старешинства Алексе Прокића новопридошли становници Трстеника се насељавају на напуштеним турским имањима. Турци настоје да у почетку наплате закупнину, а када су видели да то тешко иде, они су продавали земљу јефтино. Нека имања су прешла у својину досељеника и староседелаца и без икакве накнаде.

Уочи Св. Николе 1821. године била је велика скупштина народних старешина Пожешке нахије у Чачку. Између осталих 103 кмета нахијска били су и кметови Трстеничке кнежине: Ђорђе Мислопољац из Руђинаца, Величко Каматовић Жупљанин из Оџака, Стеван Милошевић из Почековине, Радован Старчевић из Лопаша, Живко Старинац из Горње Црнишаве, Дмитар Шаренкапић из Осаонице и Алекса Прокић.

Године 1822. била је у Крагујевцу Скупштина народних представника. Међу депутатима кнежине Подибар у коју је улазио Трстеник, нашао се поред Алексе Прокића и Вучко Блажевац за срез трстенички.

Пруски официр Ото Дубислав фон Пирх, који је 1829. године путовао кроз Србију записао је: „Кнез, код кога одседосмо, био је у врло жалосном стању. Сасвим узет, једва се довукао да нас дочека. На моје питање, услед чега је дошао до таквог стања, одговорио ми је да је у ранија времена дуго провео код Абдурахман паше, у Београду, по народном послу. Његов положај и тадашњи ток ствари захтевали су да сваки дан сатима проводи код паше. А како је као раја смео до паше бити само на коленима, то му се тело држало на савијеном делу колена. Муке оног који од детињства није навикао на такав положај, страшне су; оне су се морале сносити, али ускоро по свршетку његове мисије појави се код јадника костобоља, која је у току година без лекарске помоћи све више јачала.“

Кнез Алекса Прокић је умро крајем 1831. године.

ПРОКИЋ Симеон (?-1858), старешина трстеника и народни посланик.

На место старешине у Трстенику 1832. године, по жељи књаза Милоша, постављен је Алексин син, млади полукапетан Симеон Прокић. У време његове владавине Трстеник се шири на простор који су некад држали Турци.

Јуна 1833. године књаз Милош је пропутовао долином Западне Мораве, где је дочекан са великом радошћу народа из тек ослобођених крајева. Тада је посетио Трстеник у коме га је дочекао капетан Симеон Прокић. Књаз је том приликом дао дозволу да се нова трстеничка чаршија подигне на земљи коју су раније држали Турци. Обећао је да ћe држава помоћи да се у Трстенику оснује школа народна, магистрат (општина) и црква.

На Великој Народној скупштини 2. фебруар 1835. године у Крагујевцу Окружје крушевачко представљали су из трстеничког среза Симон Прокић, старешина трстеничког среза, и Алекса Коматовић из Оџака.

Симеон Прокић се 1836. године помиње као старешина среза трстеничког при окружју крушевачком. Тада су у срезу трстеничком поред полукапетана Симе били и писар Аксентије Илић и 4 пандура.

Симеон Прокић је у Трстенику имао своје дућане, а држао је и 10 рала непродате турске, вакуфске земље.

Народни посланици из Окружја крушевачког на Скупштини у Крагујевцу 28. маја 1837. године из трстеничког среза су: Симеон Прокић, полукапетан, старешина среза трстеничког и Мишо Ристић из Оџака.

Након укидања среза трстеничког 1838. године, када је основан срез Јошанички у који је ушао Трстеник и нека села, Симеон је премештен за Крушевац где је радио као члан Магистрата (окружног суда).

Књаза Александра Карађорђевића 17. августа 1846. године „дочекали су у Трстенику капетан Симеон Прокић, крушевачки срески начелник Павле Мутавџић и трстенички домаћини. Пошто је прошао кроз Трстеник, књаз се са својом пратњом упутио у манастир Љубостињу, где га је дочекао архимандрит Мелетије Марковић са својом братијом. Књаз је подарио манастиру Љубостињи 100 цесарских дуката за обнову звоника који је подигао вожд Карађорђе“.

Трстенички капетан Симеон Прокић, вероватно као један од добровољаца у одбрани браће Срба у Бачкој и Банату, преминуо је 25. ceптембра 1858. године. За собом је оставио осмогодишњу кћер Милицу (1850) која је наследила његову имовину у Трстенику: четири дућана и 2 чаира, 1 шљивак и 2 винограда. Изгледа да је супруга Симеона Прокића била Стевана, кћер среског начелника Атанасија Вукићевића. На њеној надгробној плочи у црквеној порти уклесано је: „Овди почива Стевана Прокићка а рођена Вукићевић, која умре 13. декембра 1861. год(ине) и сарањена би у гроб кћери свое Славе. Кћери ње(не) Мари(ја) и Марта и Мил(и)ца поставише јој овај спомен.“