Учитавајући гиф

БИОГРАФСКИ ЛЕКСИКОН


  • ГЕРМАН /Ђорић/
  • ГИЗДАВИЋ Недељко
  • ГЛИШИЋ Милија
  • ГОЧМАНАЦ Милован
  • ГРАДИШТАНЦИ
Герман

ГЕРМАН /Ђорић/ (1899-1991), патријарх српски.

Рођен је као Хранислав 19. августа 1899. године у Јошаничкој Бањи, где му је отац, Михаило Ђорић (1874-1907) из Велике Дренове, свршени богослов радио као учитељ. Две године по његовом рођењу, у лето 1901. године, за свештеника дреновачке друге парохије постављен је Михаило. Са супругом Цветом изродио је четворо деце, два сина и две кћери. Кад је Хранислав полазио у основну школу, умре му од туберкулозе отац Михаило, пет година касније од исте болести умиру му мати Цвета и сестра Радојка. И тугу и животну муку сирочади рано су упознали и Хранислав и сестра Радмила и брат Љубодраг.

Основну школу је учио у Великој Дренови и Крушевцу, а Богословију у Београду и Сремским Карловцима 1921. године. Извесно време је студирао права у Паризу, а потом је завршио Православни богословски факултет у Београду (1942. године).

У чин ђакона рукоположио га је епископ жички Јефрем и поставио га за писара Духовног суда у Чачку. Предавао је веронауку у чачанској гимназији. Из здравствених разлога напустио је црквено-административну службу и пошто је рукоположен у чин презвитера, 1927. године постављен је за пароха у Миоковцима. На овој парохији је остао до 1931. године, а тада је премештен у Врњачку Бању. После избора патријарха Гаврила 1938. године постављен је за референта Светог архијерејског синода. На тој дужности га је затекао избор за викарног епископа моравичког. Као удовог свештеника, замонашио га је у манастиру Студеници епископ шумадијски Валеријан, давши му име Герман. Чин архијерејске хиротоније извршио је, 15. јула 1951. године, патријарх српски Викентије уз учешће епископа шумадијског Валеријана, сремског Никанора и бањалучког Василија.

Новоизабрани епископ Герман је, у исто време, примио и дужност главног секретара Светог архијерејског синода, коју је вршио све до избора за епископа жичког 1956. године. У исто време, уређивао је „Гласник“, службени лист Српске православне цркве.

На заседању Светог архијерејског синода 1952. године изабран је за епископа будимског. После смрти епископа жичког Николаја, 1956. године, епископ Герман изабран је за епископа жичког.

На патријаршком трону наследио је патријарха Викентија 13. септембра 1958. године, устоличен је у Пећкој патријаршији 29. маја 1960. године.

Био је 32 године патријарх Српске православне цркве, од 1958. до 1990. године.

Захваљујући патријарху Герману подмлађено је и бројно ојачано братство манастира Хиландара, а у „Православљу“ отворена је посебна рубрика под насловом „Хиландар“; обновљен је у потпуности манастир Жича, кога су Немци били готово потпуно разорили за време рата; успео је да издејствује обнову Студенице (враћање у облик какав је имала у XII веку), Лазарице и многих других. Обновио је рад православне Богословије у манастиру Крки. Својим средствима подигао је цркву – задужбину у Великој Дренови, помогао је обнову и подизање многих црквених објеката.

После вишедеценијске борбе успео је да се настави изградња Храма Светог Саве у Београду – градња је одобрена 1984. године. Забележено је да је 88 пута патријарх Герман подносио молбу и водио разговоре са разним инстанцама власти.

Неуморно је радио на развијању издавачке делатности српске Цркве. Поред „Гласника“ и „Православног мисионара“ његовим настојањем појавили су се нови листови и књиге (издавачка установа „Православље“ издаје новине са таквим насловом, лист за децу „Светосавско звонце“, часопис „Теолошки погледи“, ревију „Српска православна црква у прошлости и садашњости“, на енглеском језику и неколико серија књига; основао је „Православни народни универзитет“.

Када је 1989. године сломио кук, био је то почетак болести која је трајала до краја његовог живота. За чувара трона српских патријарха именован је 30. јуна исте године митрополит загребачко-љубљански Јован који је замењивао оболелог патријарха. Патријарх Герман пензионисан је одлуком Сабора Српске православне цркве 30. новембра 1990. године, због дуготрајне тешке болести која је потврђена стручним налазом Конзилијума лекара Војномедицинске академије, да би након тога архијереји донели одлуку да бирају новог патријарха. Следећег дана, 1. децембра, још за живота патријарха Германа изабран је нови патријарх дотадашњи епископ рашко-призренски Павле. Преминуо је 27. августа 1991. и сахрањен је унутар цркве Светог Марка у Београду.

Током владавине патријарха Германа промењена је процедура избора патријарха и уведен је такозвани „апостолски принцип“, по коме епископи на Сабору бирају тројицу кандидата, а затим се жребом (извлачењем) одлучује који ће од њих бити нови патријарх.

Одликовања и почасти: Краљевски орден Светог Саве Велики крст, Орден југословенске заставе са лентом, Орден Ђорђа I, Велики крст (Краљевина Грчка), Орден легије части, Велики крст (Француска), Одликовање Црвеног крста, Орден кедра (Либан), Орден православних крстоносаца Свесветог гроба Господњег, Јерусалимска патријаршија, Крст о ланцу са ликом Светог апостола Андреја Првозваног, Васељенска патријаршија, Споменица 15 векова од оснивања Јерусалимске патријаршије, Орден Светих апостола Петра и Павла, архиепископија Атине и читаве Јеладе, Орден Светог Дионисија Ареопагита, архиепископија Атине и читаве Јеладе, Орден Светог равноапостолног кнеза Владимира, први степен, Руска православна црква, Споменица ослобађања града Катерини, Орден Свете равноапостолске браће Кирила и Методија, Православна црква Чешке и Словачке, Споменица стогодишњице изградње Храма Светог Александра Невског у Софији, Кантеберијски крст Англиканске цркве.

ФОТОГРАФИЈЕ


Гиздавић Недељко

ГИЗДАВИЋ Недељко (1871-1949), професор и књижевник.

Рођен је 29. септембра 1871. године у селу Чечини код Ивањице, од оца Петра и мајке Саве. Основну школу је учио у Вионици (данас Девићи). После завршеног другог разреда, отац Петар му бива рањен у Српско-турском рату 1876. године и убрзо умире од тешких рана, а недуго за њим умире и мајка Сава. За собом су оставили четворо деце, два сина и две ћерке. Недељко једно време служи и надничи у Ивањици и Чачку, па наставља школовање у Придворици код Чачка.

Потом одлази у Београд са рођаком официром и наставља да послужује и надничи да би се школовао. Након завршене Гимназије уписује Учитељску школу, подучавајући ђаке и штедећи. По завршетку Учитељске школе (1896), потом и Српске Краљевске Велике школе (1904), одлази у Немачку на студије филозофије, логике и педагогије.

Након дипломирања на Филозофском факултету у Јени и Лајпцигу, враћа се у Србију и добија прву службу у Књажевцу. Потом службује у Јагодини (1901. године у Грађанској школи као виши учитељ) и Београду (као учитељ), Крушевцу (1905. године као наставник немачког језика) и Алексинцу (као професор алексиначке Учитељске школе и хонорарни предавач у Приватној Алексиначкој гимназији 1908-1911). У Чачку је од 7. септембра 1911. године, где ради као хонорарни наставник Занатско-трговачке школе, а у Гимназији предаје као стални наставник, односно професор, све до пензионисања 9. марта 1928. године.

Учествовао је у балканским ратовима, а као професор чачанске Гимназије одлази у Први светски рат, прелази Албанију, стиже на Крф, одакле је пребачен у северну Африку, у град Бизерту (Тунис), где је у логору Лазуаз био управник слагалишта за целокупну српску војску, а затим професор у подофицирској школи.

Недељко-Неђа Гиздавић је био ожењен Живком (1886-1954), ћерком јединицом Милана Јовановића, шлосера из Трстеника, имали су четворо деце: Јелену, Милана, Витомира и Петра. Живели су у Чачку до његовог пензионисања, када се селе за Београд и Трстеник, где су наследили кућу у центру вароши, на Житном тргу број 5. Често су посећивали и Врњачку Бању. Његов таст, трстенички шлосер, Милан С. Јовановић (1840-1931), уз помоћ, тада игумана љубостињског, Виктора /Гиздавића/ подигао је капелу брвнару – Петковицу у Чаирима, на потесу Црквине и Крушик, на свом имању, винограду. Данас је на том месту зидана црквица посвећена Св. Јовану Крститрљу. Милан С. Јовановић је био и власник трстеничке кафане „Хајдук Вељко“ у Жупској улици. Касније, 1934. године, поред брвнаре капеле је подигнута чесма „Светиња“ са лековитом водом, међу приложницима су забележени и „Милан С. Јовановић и Н. Гиздавић, професор“.

Недељко Гиздавић је преминуо 9. јула 1949. године у Врњачкој Бањи, а сахрањен је на Старом гробљу у Трстенику. Поред Недељка и Живке почивају и Јелена и Витомир.

Осим професорског рада, Недељко Гиздавић се бавио и књижевним радом, аутор је већег броја радова и књига. За књигу Српска африкијада, добио је Награду краља Александра I Карађорђевића, а за прозно дело Сељак мали краљ, од Српске академије наука.

Објављена дела: Важност васпитања и обрада његовог домаћег, заводског и школског облика, Алексинац, 1910; Патриотски изливи, Бизерта, 1916; Дивно место : патриотски спев, Бизерта, 1916; Дани прегнућа : патриотске песме, Бизерта, 1916; Символ победе, Бизерта, 1916; Quo vadis kaiser? или Трагедија европског рата, Бизерта, 1917; Препорођај Србије : драма у пет чинова : посвећено добровољцима Југославије, Бизерта, 1918; Српска африкијада, Београд, 1922; Сељак мали краљ : из живота сеоског сирочета, Београд, 1926; Пет горостаса, Београд, 1932; Трагедија верне и патриотске Српкиње у европском рату, Београд, 1932.


Архимандрит Виктор /ГИЗДАВИЋ/ (1874-1952), млађи брат Недељков, постаје јерођакон 1896. године у Студеници. Након школовања на београдској Богословији 1898. године рукоположен је за јеромонаха презвитера. После Студенице (1903) прелази у манастир Вујан и добија чин игумана, а од 1905. до 1911. године је игуман у манастиру Љубостињи.

У то време, 1909. године, купује плац од 35 ари у Врњачкој Бањи и једно време је био власник виле „Нада“. Касније у њој ординира др Душан Радић, откупљује је и дограђује мањи објекат, вилу „Мала Нада“.

Уочи и за време Великог рата игуман Виктор /Гиздавић/ је у овчар-кабларском манастиру Св. Тројица и у Жичи, а 1919. године владика жички Николај /Велимировић/ га поставља за старешину манастира Жиче. Од 1930. до 1934. године је архимандрит студенички и старешина манастира Студенице. Поново је од 1934. године старешина манастира Вујан. До Другог светског рата је старешина манастира Девич, а рат проводи као избеглица у Студеници. Након рата, прогоњен од нових власти, једно време је сабрат у Пећкој патријаршији.

Архимандрит Виктор /Гиздавић/ се упокојио 1952. године у манастиру Студеници и сахрањен је на монашком гробљу.

ОБЈАВЉЕНА ДЕЛА И ФОТОГРАФИЈЕ


Живка и Недељко Гиздавић са децом
Недељко Гиздавић
Врњци, вила Нада игумана Виктора Гиздавића
Глишић Милија

ГЛИШИЋ Милија (1932), вајар, редовни професор ФЛУ.

Рођен је 1932. године у Риљцу код Трстеника. Првих десет година детињства и школовања је провео у родном селу, а током 1942. године се сели, прво у Врњачку Бању, па у Трстеник где наставља школовање. Близина манастира Каленић и Љубостиње и снажни призори сеоског живота из раног детињства необично су утицали на његову уметничку судбину. После ослобођења 1944. године се сели у Београд, завршава IV разред гимназије и 1947. године уписује Учитељску школу. Након завршене Више педагошке школе, дипломирао је вајарство на Академији ликовних уметности у Београду 1961, a постдипломске студије завршио je 1963. године.

Радио је као професор на Вишој педагошкој школи у Београду (1972-1975), а касније, све до пензионисања, као редовни професор вајарства на Факултету ликовних уметности у Београду.

Поред вајарства, бави се сликарством и графиком, посебно литографијом. Члан је УЛУС-а од 1961, „Ладе“ од 1963. године, УЛУПУДС-а од 1996. и ФИДЕМ-а.

Један је од оснивача вајарског симпозијума „Венчац“ у Аранђеловцу.

Живи и ради у Београду.

Од 1965. године имао је више самосталних и групних изложби у земљи и иностранству. Радови му се налазе у више музеја и бројним приватним збиркама.

Аутор је споменика и скулптура постављених у јавним просторима: „Сусрет“ у Босанској Крупи, „Птица“ у Прилепу. Награде: откупна награда на конкурсу са позивом за споменик Проти Матији Ненадовићу, Ваљево (1983); I награда за спомен-попрсје Николе Тесле у Трстенику (1989); награда жирија за плакету на изложби плакета и медаља Србије 1970-1988 (1989); награда за споменик радницима у Крушевцу (1991); награда за животно дело УЛУПУДС-а (2002).

РАДОВИ


ГОЧМАНАЦ Милован (1941), песник, есејист, доктор наука.

Рођен је у Врбници код Крушевца 1. септембра 1941. године. Најстарији је од тројице браћа даровитих књижевника (Милан и Стојан). Основну школу је завршио у родном месту, а Учитељску школу (1961) у Крушевцу. Након Више педагошке школе у Крушевцу, дипломира на групи за Историју књижевности народа СФРЈ са српскохрватским језиком у Скопљу. Последипломске студије завршава у Београду, а докторирао је из области књижевних и филолошких наука у Приштини 1985. године.

Радни век започео на радном месту учитеља у Доброљупцима и Врбници. Већ са три године искуства постављен је за директора осмогодишње школе у Лаћиследу. Једно време радио и у Историјском архиву у Крушевцу, а затим на Педагошкој академији за образовање васпитача у Пироту у звању предавача и Педагошкој академији за образовање наставника разредне наставе у Алексинцу у звању професора више школе.

Од детињства пише поезију и објављивао у књижевном часопису за децу „Змај“, где је више пута награђиван. Поезију објављивао у „Багдали“, „Политици“, „Повељи“... Заступљен у више зборника. Превођен је на румунски језик.

Објавио је књиге: Ватромет, Крушевац, 1964; Сергије Михајловић: Песме, Крушевац, 1973; Велизар Станковић: Песме, Крушевац, 1975; Огледи из књижевности за децу, Крушевац, 1977; Михајло Живић, Препород, Крушевац, 1981; Јутро под брдом, Крушевац, 1989; У ветру лишћа, Ужичка Пожега, 1995; Књижевност и дечји узраст, Параћин, 1995; Годишња доба, Крушевац, 1998; На тргу мира, Крушевац, 1999; Судбине и људи у делима Милосава Ђалића, Трстеник, 2000; Песме, есеји Милана Симића, Крушевац, 2004; Књижевни ствараоци Пожеге, Пожега, 2004; Поетска идила моравских токова, Београд, 2013; Надреализам Багдалиних писаца, Крушевац, 2012; Значајна достигнућа научног истраживаштва : о књижевном делу Слободана Симоновића, Александровац, 2015; Ламентирајућа лирска животодавност : о књижевном делу Милосава Ђалића, Трстеник, 2016; Неoромантичарски вртлар нове модерне : о књижевном делу Верољуба Вукашиновића, Трстеник, 2016.


ГОЧМАНАЦ Стојан (1945-1969), песник.

Рођен је у Врбници 1945. године. Основну школу завршио је у родном месту, Средњу машинску у Трстенику и запослио се у „Првој петолетки“. Године 1969. својом вољом је завршио живот. Оставио је за собом збирку песама, започети роман и недовршену драму „Худечин“.

Постхумно му je објављена књига Мину све мину (Трстеник, 1970). Поред песама у њој је штампан и део драме „Худечин“, као и сведочанства о песнику. Књигу је приредио песников брат близанац, Милан Гочманац.


ГОЧМАНАЦ Милан (1945), књижевник.

Рођен је 1945. године у Врбници. Члан је Књижевног клуба „Моравски токови“ у Трстенику. Пише поезију, прозу, есејистику.

Објављене књиге: Три времена без имена, Трстеник, 1979; Слутње видокруга, Крушевац, 2001; Елин Пелин у мом селу, Београд, 2001; Иза ћутања, Крушевац, 2008; Зверства, неверства (коаутор), Београд, 2009; Последњи песник смрти, Београд, 2011.

КЊИГЕ


ГРАДИШТАНЦИ су презиме добили по месту Град или Градиште на Копаонику, одакле су пребегли у Србију за време Карађорђа и населили се у Медвеђу код Трстеника. Презивали су се и Стевановић.


ГРАДИШТАНАЦ Благоје (1814-1885), трговац, народни посланик.

Рођен је 1. јуна 1814 (1817). године од оца Радоице. Живео је у Медвеђи, а када се обогатио продајом свиња преселио се у Трстеник.

Благоје Градиштанац је око 1860. године имао знатан иметак: две куће са помоћним зградама и два дућана, три ливаде, четири њиве, један виноград са заватом, једно конопљиште и једну воденицу у Грабовцу код Топољака. На његово име се водила кућа и трговина у Крушевцу 1890. године.

У ливади трговца Благоја Градиштанца, код скеле и Вашаришта, о верским празницима скупљао се народ код записа, испод старог храста у који је урезан крст. Око записа побијене су греде, а затим прекривене ћилимовима, са западне стране су остављене узане двери. У тој „капели“ постављана је икона Свете Тројице коју су доносили након литија кроз чаршију и поља. Верници су целивали икону и испод записа слушали службу божију, а затим би их пoп Мата (Карамарковић) причешћивао и исповедао. После се служба претварала у народно весеље – певало се и играло у колу, а старији би седели около и обедовали наздрављајући руменим вином. У близини се налазило и старо гробље на коме су Трстеничани сахрањивани до 1853. године. Због старог гробља ова земља је сматрана за црквену, a Турци су је сматрали вакуфом.

На изборима за Велику народну скупштину, фебруара 1877. године, постао је народни посланик за трстенички срез, Округ крушевачки, а његов рођени брат, Димитрије (1810-1888), трговац из Медвеђе, за левачки срез, Округ Јагодински. Димитрије и Стојан Градиштанац су били власници и трстеничке кафане „Десет Југовића“ коју је касније купио Јован Топаловић и подигао спрат (хотел „Топаловић“).

Благоје са супругом Станком није имао деце, па је усвојио сирочиће, Милана и Достану. Упокојио се 10. јула 1885. године и сахрањен је на трстеничком гробљу.

Благоја је наследио синовац Ђорђе (1846-1908), Димитријев и Анђелијин син. Ђорђе Градиштанац са супругом Стевком (умрла у 74 години 31. октобра 1918. године) имао је ћерке: Злату, Јелену, Настасију и Стамену.

Злата је била супруга др Петра Дојића, среског лекара у Трстенику и Врњачкој Бањи, Јелена, удата за Ђорђа Радошевића, живела је у Београду, погинула на Ускрс 1944. године у свезничком бомбардовању Београда, Настасија се удала за поручника Владимира Тимотијевића (касније пуковника), а Стамена (1875-1965), звана Стака, удала се за трстеничког трговца Радоја Јовановића (1866-1928) из Секурича, са којим је имала кћери, Десанку и Милицу. Стака и Радоје Јовановић Градиштанац су поседовали доста земље, воденицу у Грабовцу, а поред трговине држали су и кафану „Босна“. На њиховој ливади, познатој као Стакина ливада, саграђена је Основна школа „Миодраг Чајетинац Чајка“. Породица је имала и вилу „Градиштанац“ у Врњачкој Бањи, у којој су живели Злата и др Петар Дојић.


Десанка-Деса Јовановић-ГРАДИШТАНАЦ (1899-1974), инж. грађевинарства, учесник НОБ-а.

Старија ћерка Ђорђа и Стаке, Десанка, рођена је 29. цептембра 1899. године у Трстенику. Након завршене основне школе у Трстенику похађала је гимназију у Крушевцу. Студије грађевинарства завршила је у Београду, а затим се запослила у Министарству грађевине. Радила је у Суботици и Сремској Митровици, где је упознала истакнуте комунистичке вође, између осталих и Мошу Пијаде, који се после рата оженио њеном школском другарицом из Крушевца, Лепосавом Нешић. Доследна својим уверењима, није се удавала већ је живела у слободном комунистичком браку са Мађаром Андријом Тирком, који умре је уочи рата од тубер-кулозе.

Године 1941. ступила је у Ужицу у НОБ и постала је комесар грађевинске секције при Врховном штабу НОВ-а и ПОЈ-а. По доласку Врховног штаба, Десанка Градиштанац је постављена за руководиоца једног одељења фабрике оружја и муниције, све до повлачења из Ужица, када са партизанима и Врховним штабом одлази за Босну и тамо је постављена за комесара Дечје болнице у Фочи.

У рату је оболела на плућима, па је 1944. године упућена у Бари у Италији на опоравак, где је остала три месеца. После ослобођења радила је у Новом Саду, где је и умрла 11. марта 1974. године. Сахрањена је у Трстенику у породичној гробници.

Модерну, жуту кућу Градиштанаца подигле су 1938. године Стака и њене ћерке по пројекту који су урадиле инжењери Десанка-Деса Јовановић-Градиштанац и Рускиња Нина Непокољчицкаја.


Милица Јовановић-ГРАДИШТАНАЦ (1901-1987), Десанкина млађа сестра, не завршивши студије хемије на Београдском универзитету, вратила у Трстеник да помаже мајци Стамени када је отац Радоје Јовановић Градиштанац тешко оболео, а ускоро и умро 1928. године. Помагала је комунистима, мада није припадала организацији КПЈ. Њена кафана „Босна“ била је стециште пролетера и следбеника комуниста пре рата. За време рата прикупљала је помоћ за партизане заједно са књижаром Блажом Антићем. После ослобођења 1944. године она је била секретар Среског народног одбора, али је због конфискације имовине њене мајке напустила 1948. године КПЈ и државну службу.

Није се удавала, али је имала неколико бурних и страсних љубавних веза. Пре рата са војводом Драгутином Јовановићем Лунетом и Драгомиром Мирићем, банкаром, а октобра 1944. године са ослободиоцем Трстеника, официром Црвене армије, пуковником А. Проњином и касније са Александром Митровићем, председником СНОО, који је 1949. године смењен, а пре хапшења окончао је живот самоубиством због разочарања у КПЈ која је издала Русију.

Након Миличине смрти 1987. године обе прелепе куће Градиштанаца су неусељене и у фази пропадања.


ГРАДИШТАНАЦ Коста (1833-), трговац, председник општине и народни посланик.

Рођен је 22. фебруара 1833. године у Медвеђи. Био је богати и угледни трговац, који је биран за председника општине Медвеђа 1880-1881, 1886-1887. и 1893. године. На изборима за Народну скупштину 18. маја 1893. године изабран је за народног посланика за трстенички срез, Округ крушевац.

Коста (Стевановић) Градиштанац се оженио 1855. године Бојаном, ћерком Миљка Палића из Богдања и са њом (по попису 1863. године) имао ћерку Софију и сина Љубомира.

Градиштанци су били цењени као стасити и снажни људи. Кажу да је књаз Милош желео да види једног од Градиштанаца, вероватно Радојицу, Костиног стрица, који је, поломивши решетке, побегао из турског затвора у Јагодини 1814. године после угушења Хаџи-Проданове буне. За Косту кажу да је био тако крупан, да кад седне у кола с канатама он их сам испуни и за другог нема места.


ГРАДИШТАНАЦ Адам (1897-1981), Костин унук, рођен је у Медвеђи 1897. године где је завршио основну школу. Гимназију је завршио у Крушевцу, а Учитељску школу у Скопљу 1920. године. Као учитељ службовао је у Доњим Невљима, Великој Дренови, где је 1920. године био и управник, а затим у Госпођинцима код Новог Сада. Био је учитељ и управитељ Основне школе „Бранислав Нушић“ у Београду, учитељ у Омољици код панчева (1940).

Крајем 1944. године долази у ослобођени Трстеник и у првом Народноослободилачком одбору постаје повереник за просвету трстеничког среза. До пензионисања је радио у Трстенику, а за укупан рад и допринос друштвеној заједници добио је већи број заслужних признања.

Још као ученик и као млад учитељ у Медвеђи, радио је са рођеним братом Аврамом око пчела. По доласку на службу у Трстеник створио је узоран пчелињак у Чаирима. И у овом послу Адам је био прави народни учитељ. Тих, а добронамеран, окупљао је око себе будуће младе, али и искусне пчеларе. Његов пчелињак је био право огледно пчеларско добро у трстеничком крају.

Умро је 1981. године у Трстенику.

ФОТОГРАФИЈЕ


Злата Јовановић Градиштанац
Др Петар Дојић
Кућа Градиштанаца из 1938. године
Коста Градиштанац
Адам Градиштанац
Вила Градиштанац у Врњачкој Бањи