Народна Библиотека „Јефимија“ Трстеник

ЗАЈИЋ Радошин-Заја (1952-2023), песник.

Рођен је 8. новембра, на Митровдан, 1952. године у Куршумлији, у селу Спанце, у честитој породици оца Рафаила, полицајца, и мајке Мирке. Одрастао је и школовао се у Трстенику.

Радошин се, инспирисан рок културом и хипи покретом, још као средњошколац издвајао својом необичном харизмом, луцидношћу и културом говора. Тај његов дар, та његова посебност, привлачила је и заводила људе, посебно жене. Као средњошколац уређивао је подлистак трстеничке Техничке школе „Трагови“.

Након завршене средње Техничке школе студирао је књижевност и организацију у Београду, где је једно дуже време, дружећи се са значајним српским песницима и књижевницима, бурно и боемски живео. У то време и сам „стидљиво“ улази у свет поезије и повремено објављује песме у београдским књижевним часописима.

По повртатку у Трстеник, 80-их година прошлог века, Радошин Зајић Заја је краће време радио као трговац у продавници „Тигар“, а касније у „Првој петолетки“ као металобрусач, где је активно учествовао у културном животу, сарађивао са многим културним установама и институцијама, објављивао поезију у разним часописима и био учесник и организатор многобројних књижевних и културних догађања.

Његов коначан повратак у Трстеник, његову „промену боравка“, учврстила је прво озбиљна љубавна веза, а касније и брак са Мирјаном из Врњачке Бање. Са њом није имао деце, али је прихватио њену децу из првог брака, ћерку и сина, као своје. Супруга Мирјана је због тешке болести рано преминула.

Након „Прве петолетке“ Радошин је радио као уредник издаваштва у ГИТП „Металограф“ у Трстенику, а затим и као уредник едиције „Словоречје“ у Издавачкој кући „Љубостиња“ у Трстенику.

Активно се бавио и политичким деловањем, као члан, а једно време био и председник Општинског одбора ДСС-а. Био је и одборник у Скупштини општине Трстеник.

Радио је, од оснивања 1997. до њеног гашења 2012. године, у Културно-просветној заједници Трстеника, којом је руководио и био више година на челу Организационог одбора културно-духовне манифестације „Јефимијини дани“ и главни и одговорни уредник часописа „Јефимија“ – потписао је 20 бројева овог часописа који ће остати трајно сведочанство књижевности и духовности у окриљу „Јефимијиних дана“ и љубостињског књижевног круга. Од тада је у пензији, убрзо се и тешко разболео.

У то време Радошин Зајић Заја други пут ступа у брак, венчава се трстеничком песникињом Милицом Марковић, родом из оближњег Мијајловца.

Једно време је био и председник Књижевног клуба „Моравски токови“ у Трстенику. Један је од оснивача и активних учесника у организовању традиционалних књижевних сусрета „Савремена српска проза“ и члан редакције зборника „Савремена српска проза“. Дао је и велики допринос у организовању међународног „АРТ кампа“ у организацији Ликовног удружења Рома у Трстенику.

Био је и члан Драмског студија Дома културе Трстеник и играо је у позоришној представи „Хамлет из Мрдуше Доње“.

Поезију и текстове је објављивао у књижевној периодици: „Багдала“, „Књижевне новине“, „Mons Aureus“, „Јефимија“, „Догађаји“, „Бдење“... Заступљен је у неколико антологија савремене српске поезије.

Био је члан Удружења књижевника Србије и Књижевног клуба „Багдала“ у Крушевцу. Био је и оснивач и председник неформалног Удружења писаца „Књижевна заједница Трстеник“.

Добио је књижевну награду „Раде Томић“, 2012. и за свој рад у култури „Златну значку“ КПЗ Србије 2013. године.

Објавио је књиге песама: Промена боравка, Крушевац, 1986; Чељусти, Београд, 1990; Кошмар, Нови Сад, 1999; Полом крик : изабране и нове песме, Трстеник – Нови Сад, 2006; Песме Мирјане и тајна слова, Књажевац, 2012.

Са Милошем Васићем, председником Ликовног удружења Рома у Трстенику, објавио је монографију Роми Старе чаршије трстеничке, Трстеник, 2020.

Према мишљењу еминентних књижевних критичара, а о њему су писали: Милош Петровић, Љиљана Шоп, Бојана Стојановић Пантовић, Даница Андрејевић, Милосав Ђалић, и други, Радошин Зајић је својом поезијом стао у ред ангажованих песника који се одазивају народним патњама. Милош Петровић пише: „Но, његова песма није ламент, већ еруптивна критика бахатих јахача. По томе, Зајић иде у оне песнике који немају ништа против тзв. прљавог реализма. Њега не плаше природне већ друштвене силе из чијих се чељусти није лако избавити“.

У последњој објављеној збирци песама Песме Мирјане и тајне слова, Радошин Зајић Заја се исказао и као молитвени песник, окренут више личном удесу и духовно-религиозним мотивима, и, како је у поговору књизи написала Љиљана Шоп, ове песме „као да су испеване у једном даху, у једном просветљеном тренутку када се све види и све зна, прихвата и разуме, не само без роптања и побуне, већ са радосном помиреношћу и свечаним ишчекивањем уравнотежења судњих теразија.“

У недељу, 13. августа 2023. године, у крушевачкој болници преминуо је песник Радошин Зајић Заја. Сахрањен је на Новом гробљу у Трстенику.

ЗАРИЋ Агатон (1893-1980), ваздухопловни капетан, војни пилот.

Рођен је 3. новембра 1893. године у Малој Сугубини од оца Стевана (1870) Спасојевића (по оцу) Зарића (по родоначелнику Захарији Радосављевићу) и мајке Ћирке. Мајка му умире 1912. године, а отац Стеван као трећепозивац гине 1913. године код Сурдулице. Имао је сестру Радојку (1899) и брата Миливоја (1905).

Агатон је основну школу завршио у Пољни, а после гимназије и Трговачке школе, ступио је 1913. године у Коњичку подофицирску школу у Београду, где га затиче Први светски рат. У биткама на Церу, Дрини и Колубари, учествовао је као борац IV коњичког пука. За време повлачења српске војске преко Албаније био је командир пешадијског вода, да би на Солунском фронту поново био распоређен у IV коњички пук. Новембра 1916. године у борби је контузован од дејства непријатељске артиљерије. У мају 1917. јавио се на конкурс за пријем у авијацију, па је са IV класом српских питомаца 14. јуна упућен у Француску где је у Шартру завршио пилотажу и био оспособљен за летење ратним авионима. На Солунском фронту распоређен је у 525. српско-француску ескадрилу у којој је извршио више успелих борбених летова. Непријатељска артиљерија оборила је 4. јуна 1918. његов авион поред Црне реке код села Брника, а он се убрзо, недовољно опорављен, вратио у ескадрилу и септембра 1918. учествовао у пробоју Солунског фронта и гоњењу непријатеља до Новог Сада.

Каријеру је наставио у ваздухопловству Краљевине Југославије. Учествовао је у гушењу побуне Албанаца 1920. године, а затим био командир ескадриле, командант ваздухопловне групе и ађутант пука до Априлског рата 1941. године. У италијанском и немачком заробљеништву био је до 1945. године. По повратку у земљу није примљен у ново југословенско ваздухопловство, већ је пензионисан у чину капетана.

За своје ратне заслуге и подвиге Зарић је одликован многим одликовањима: Златном медаљом за храброст „Милош Обилић“, Орденом „Белог орла“, Орденом „Светог Саве“, Француским ратним крстом, Ратном медаљом, Споменицом европског рата, Орденом за верност отаџбини, Орденом краља Петра, „Југословенском круном“, Албанском споменицом.

Господин Жак Мартен, француски амбасадор у Југославији, уручио је 1977. године високо француско авијатичарско признање „Vieille tige“ (у преводу „Старо стабло“) Агатону Зарићу за изванредно јунаштво и пилотску вештину показану у Првом светском рату. Ово престижно признање од Срба су добили још само Сава Микић и Александар Дероко.

Умро је 27. фебруара 1980. године у Београду, где је и сахрањен уз војне почасти.

ЗАРИЋ С. Василије-Васа, Агатонов стриц, био је капетан српске војске, јунак из балканских ратова и Првог светског рата. Био је прослављени комита и старешина јуришног батаљона још од 1910. године код војводе Војина Поповића Вука. Посебно се истакао у борбама против Арнаута приликом преласка преко Албаније. Поред осталих одликовања био је носилац и официрске Карађорђеве звезде са мачевима IV реда.

ЗАРИЋ Герослав (1951), сценограф и универзитетски професор.

Рођен је 9. маја 1951. године у Милутовцу код Трстеника. Основну школу завршио у Милутовцу, а потом Школу за примењене уметности у Нишу (1971) и Сценографију на Факултету примењених уметности у Београду (1976).

Члан УЛУПУДС-а од 1976. године. Радио је као слободни уметник (1976-1992, и од 1994), као председник Секције сценографа и костимографа УЛУПУДС-а (1991-1993) и као сценограф у Српском народном позоришту у Новом Саду (1992-1994). Статус самосталног уметника добија 1996. године.

Од децембра 2000. године је ванредни, а од 2007. редовни професор на Факултету примењених уметности у Београду. Предавач и координатор на мултидисциплинарним магистарским студијама Сценографског дизајна на Универзитету уметности у Београду. Пензионисан је крајем 2018. године.

Бави се сликарством, сценским и графичким дизајном. Један је од оснивача позоришне групе „Акт“ и позоришне трајне радне заједнице „Нова осећајност“. Аутор је преко две стотине позоришних сценографија. Сарађивао је са најистакнутијим српским позоришним редитељима, као и са онима са некадашњих југословенских простора. Реализовао је сценографска решења и на бројним фестивалима: БЕЛЕФ, Будвански театар, Охрдиско лето... Члан је бројних домаћих и међународних жирија. Радио је за сва београдска позоришта, за позоришта у Дубровнику, Осијеку, Скопљу и Сарајеву, гостовао у Бугарској.

Герослав Зарић урадио је и бројне сценографије за телевизију, у драмским и серијским емисијама. Kао дизајнер и графичар учествовао на бројним изложбама у земљи и иностранству: на Мајском салону, Октобарском салону, Прашком квадријеналу...

Важније представе за које је Герослав Зарић урадио сценографију су: „Свети Георгије убива аждаху“, „Kир Јања“, „Лажа и паралажа“, „Сабирни центар“, „Сан летње ноћи“, „Беснило“, „Покондирена тиква“, „Јегоров пут“...

Добио је око педесет награда, међу којима и седам Стеријиних награда и осму за животно дело, као и награде: међународног тријенала сценографије, велику награду УЛУПУДС-а, награду „Златни Беочуг“ и статуету „Јоаким Вујић“ за изузетан допринос развоју позоришне уметности (2019)...

ЗДРАВКОВИЋ Александар-Лека (1881-1912), мајор, јунак Првог балканског рата.

Рођен је 1881. године у Трстенику од оца Ристе, пореклом из Куманова и мајке Петрије и живео у породици са 14-оро деце.

Основну школу учио је у Трстенику, а након шест разреда гимназије у Крушевцу ступио је са 30. класом 1897. године у Војну академију. Инжењерски потпоручник постаје 30. септембра 1899. године, а 1908. године, када се жени Лепосавом, ћерком Љубомира Јанковића, трговца из Пожаревца, пешадијски је поручник. Чин пешадијског капетана II класе добија 16. априла 1909. године, на положају командира 1. чете 1. батаљона VIII пешадијског пука.

Још као млади официр припадао је Аписовом удружењу Уједињење или смрт, познатом као „Црна рука“, које је извршило државни пуч 1903. године. У дане пуча Александар је као млад и неожењен, у чину потпоручника, послат у Трстеник, како би био заштићен у случају неуспеха преврата.

За време Првог балканског рата 1912. године био је у чину пешадијског капетана I класе са распоредом ађутанта команданта Дунавске дивизије. У борбама за Куманово, на Црвеном брегу, изгинуо је велики број војника и командног кадра, па је настала паника и комешање међу војницима. Лека или Аца, како су га звали војници, „напушта дужност ађутанта дивизионара; место заклоњено од куршума, од смрти. И он је своју дужност савесно и предано вршио све дотле док се редови наше војске нису поколебали. Али тада, кад је пок. Аца видео да су команданти батаљона попадали, да су командири чета изгинули и да је војска остала обезглављена – тада је Аца напустио ађутантско место, оставио свога команданта дивизије и полетео тамо где је био потребнији: међу војску, у бојни ред. Улетео је међу војнике са сабљом у десној руци и повео их напред, кроз кишу од куршума.

Аца је ишао први; војници су журно корачали за својим јуначким вођом. Аца се борио храбро, лавовски. Кад се са својом војском приближио неколико стотина метара од непријатеља, једно непријатељско зрно погоди гa у трбух.“ Док још није умро, смртно рањен видео је победу своје јединице. Умро је исте вечери, 10. октобра 1912. године. Посмртни остаци су му уз почаст пренети на гробље у Куманово и постхумно је уз одликовања унапређен у пешадијског мајора.

О њему и његовом јунаштву саборци су испевали песму коју су певали у даљим борбама.

Чланак о његовој јуначкој погибији објављен је у листу „Политика“ број 3.149 од 22. октобра 1912. године.

Једна улица у Трстенику носи име Александар-Лека Здравковић.