Народна Библиотека „Јефимија“ Трстеник

ЗАРИЋ Агатон (1893-1980), ваздухопловни капетан, војни пилот.

Рођен је 3. новембра 1893. године у Малој Сугубини од оца Стевана (1870) Спасојевића (по оцу) Зарића (по родоначелнику Захарији Радосављевићу) и мајке Ћирке. Мајка му умире 1912. године, а отац Стеван као трећепозивац гине 1913. године код Сурдулице. Имао је сестру Радојку (1899) и брата Миливоја (1905).

Агатон је основну школу завршио у Пољни, а после гимназије и Трговачке школе, ступио је 1913. године у Коњичку подофицирску школу у Београду, где га затиче Први светски рат. У биткама на Церу, Дрини и Колубари, учествовао је као борац IV коњичког пука. За време повлачења српске војске преко Албаније био је командир пешадијског вода, да би на Солунском фронту поново био распоређен у IV коњички пук. Новембра 1916. године у борби је контузован од дејства непријатељске артиљерије. У мају 1917. јавио се на конкурс за пријем у авијацију, па је са IV класом српских питомаца 14. јуна упућен у Француску где је у Шартру завршио пилотажу и био оспособљен за летење ратним авионима. На Солунском фронту распоређен је у 525. српско-француску ескадрилу у којој је извршио више успелих борбених летова. Непријатељска артиљерија оборила је 4. јуна 1918. његов авион поред Црне реке код села Брника, а он се убрзо, недовољно опорављен, вратио у ескадрилу и септембра 1918. учествовао у пробоју Солунског фронта и гоњењу непријатеља до Новог Сада.

Каријеру је наставио у ваздухопловству Краљевине Југославије. Учествовао је у гушењу побуне Албанаца 1920. године, а затим био командир ескадриле, командант ваздухопловне групе и ађутант пука до Априлског рата 1941. године. У италијанском и немачком заробљеништву био је до 1945. године. По повратку у земљу није примљен у ново југословенско ваздухопловство, већ је пензионисан у чину капетана.

За своје ратне заслуге и подвиге Зарић је одликован многим одликовањима: Златном медаљом за храброст „Милош Обилић“, Орденом „Белог орла“, Орденом „Светог Саве“, Француским ратним крстом, Ратном медаљом, Споменицом европског рата, Орденом за верност отаџбини, Орденом краља Петра, „Југословенском круном“, Албанском споменицом.

Господин Жак Мартен, француски амбасадор у Југославији, уручио је 1977. године високо француско авијатичарско признање „Vieille tige“ (у преводу „Старо стабло“) Агатону Зарићу за изванредно јунаштво и пилотску вештину показану у Првом светском рату. Ово престижно признање од Срба су добили још само Сава Микић и Александар Дероко.

Умро је 27. фебруара 1980. године у Београду, где је и сахрањен уз војне почасти.

ЗАРИЋ С. Василије-Васа, Агатонов стриц, био је капетан српске војске, јунак из балканских ратова и Првог светског рата. Био је прослављени комита и старешина јуришног батаљона још од 1910. године код војводе Војина Поповића Вука. Посебно се истакао у борбама против Арнаута приликом преласка преко Албаније. Поред осталих одликовања био је носилац и официрске Карађорђеве звезде са мачевима IV реда.

ЗАРИЋ Герослав (1951), сценограф и универзитетски професор.

Рођен је 9. маја 1951. године у Милутовцу код Трстеника. Основну школу завршио у Милутовцу, а потом Школу за примењене уметности у Нишу (1971) и Сценографију на Факултету примењених уметности у Београду (1976).

Члан УЛУПУДС-а од 1976. године. Радио је као слободни уметник (1976-1992, и од 1994), као председник Секције сценографа и костимографа УЛУПУДС-а (1991-1993) и као сценограф у Српском народном позоришту у Новом Саду (1992-1994). Статус самосталног уметника добија 1996. године.

Од децембра 2000. године је ванредни, а од 2007. редовни професор на Факултету примењених уметности у Београду. Предавач и координатор на мултидисциплинарним магистарским студијама Сценографског дизајна на Универзитету уметности у Београду. Пензионисан је крајем 2018. године.

Бави се сликарством, сценским и графичким дизајном. Један је од оснивача позоришне групе „Акт“ и позоришне трајне радне заједнице „Нова осећајност“. Аутор је преко две стотине позоришних сценографија. Сарађивао је са најистакнутијим српским позоришним редитељима, као и са онима са некадашњих југословенских простора. Реализовао је сценографска решења и на бројним фестивалима: БЕЛЕФ, Будвански театар, Охрдиско лето... Члан је бројних домаћих и међународних жирија. Радио је за сва београдска позоришта, за позоришта у Дубровнику, Осијеку, Скопљу и Сарајеву, гостовао у Бугарској.

Герослав Зарић урадио је и бројне сценографије за телевизију, у драмским и серијским емисијама. Kао дизајнер и графичар учествовао на бројним изложбама у земљи и иностранству: на Мајском салону, Октобарском салону, Прашком квадријеналу...

Важније представе за које је Герослав Зарић урадио сценографију су: „Свети Георгије убива аждаху“, „Kир Јања“, „Лажа и паралажа“, „Сабирни центар“, „Сан летње ноћи“, „Беснило“, „Покондирена тиква“, „Јегоров пут“...

Добио је око педесет награда, међу којима и седам Стеријиних награда и осму за животно дело, као и награде: међународног тријенала сценографије, велику награду УЛУПУДС-а, награду „Златни Беочуг“ и статуету „Јоаким Вујић“ за изузетан допринос развоју позоришне уметности (2019)...

ЗДРАВКОВИЋ Александар-Лека (1881-1912), мајор, јунак Првог балканског рата.

Рођен је 1881. године у Трстенику од оца Ристе, пореклом из Куманова и мајке Петрије и живео у породици са 14-оро деце.

Основну школу учио је у Трстенику, а након шест разреда гимназије у Крушевцу ступио је са 30. класом 1897. године у Војну академију. Инжењерски потпоручник постаје 30. септембра 1899. године, а 1908. године, када се жени Лепосавом, ћерком Љубомира Јанковића, трговца из Пожаревца, пешадијски је поручник. Чин пешадијског капетана II класе добија 16. априла 1909. године, на положају командира 1. чете 1. батаљона VIII пешадијског пука.

Још као млади официр припадао је Аписовом удружењу Уједињење или смрт, познатом као „Црна рука“, које је извршило државни пуч 1903. године. У дане пуча Александар је као млад и неожењен, у чину потпоручника, послат у Трстеник, како би био заштићен у случају неуспеха преврата.

За време Првог балканског рата 1912. године био је у чину пешадијског капетана I класе са распоредом ађутанта команданта Дунавске дивизије. У борбама за Куманово, на Црвеном брегу, изгинуо је велики број војника и командног кадра, па је настала паника и комешање међу војницима. Лека или Аца, како су га звали војници, „напушта дужност ађутанта дивизионара; место заклоњено од куршума, од смрти. И он је своју дужност савесно и предано вршио све дотле док се редови наше војске нису поколебали. Али тада, кад је пок. Аца видео да су команданти батаљона попадали, да су командири чета изгинули и да је војска остала обезглављена – тада је Аца напустио ађутантско место, оставио свога команданта дивизије и полетео тамо где је био потребнији: међу војску, у бојни ред. Улетео је међу војнике са сабљом у десној руци и повео их напред, кроз кишу од куршума.

Аца је ишао први; војници су журно корачали за својим јуначким вођом. Аца се борио храбро, лавовски. Кад се са својом војском приближио неколико стотина метара од непријатеља, једно непријатељско зрно погоди гa у трбух.“ Док још није умро, смртно рањен видео је победу своје јединице. Умро је исте вечери, 10. октобра 1912. године. Посмртни остаци су му уз почаст пренети на гробље у Куманово и постхумно је уз одликовања унапређен у пешадијског мајора.

О њему и његовом јунаштву саборци су испевали песму коју су певали у даљим борбама.

Чланак о његовој јуначкој погибији објављен је у листу „Политика“ број 3.149 од 22. октобра 1912. године.

Једна улица у Трстенику носи име Александар-Лека Здравковић.