ШОКОРАЦ (Шокорић) Живко (1788-1857), кнез, коџабаша, капетан левачки и начелник округа Јагодинског.
Рођен је 1788. године у сиромашној сеоској породици у Пољни код Трстеника.
После Другог српског устанка, по налогу књаза Милоша, Живко је успешно сузбио хајдучију у Левчу. Чувен по свом јунаштву и строгости, стекао је велики углед код књаза и од тада почиње његов успон у државној служби. Његова кнежевина, као део Левачке кнежевине, сачињавала су села: Пољна, Медвеђа, Велика Дренова, Рајинац, Доњи Дубич, Лободер, Мала Дренова, Милутовац, Божуревац и Мала Сугубина. Већ 1820. године он је кнез Левачке кнежине, а 1830. године, када су вршене нове промене, постављен је за капетана. Касније добија чинове потпуковника и пуковника.
Био је велики трговац стоком, посебно свињама, и постаје један од најбогатијих и најугледнијих људи у Левчу.
Постављен је за члана Суда нахије Јагодинске 18. децембра 1933. године и од тада је вршио више функција.
У то време, 1833. године, постаје кнез крушевачки и купује у Крушевцу „Бегову кућу“ која је некада била турска царинарница.
Живко Шокорац, као кнез крушевачки, учесник је Сретењске скупштине Књажества Србије 1835, а 28. маја 1837. године народни је посланик Скупштине у Крагујевцу као „подполковник старешина левачког среза“.
Док је био члан Суда Нахије јагодинске у једном извештају из 1839. године пише: „Живко Шокорац, имао је 51 годину, био је ожењен, имао седморо деце. У доба кнеза Милоша био је кнез, коџабаша, капетан и начелник округа Јагодинског са чином капетана, потпуковника и пуковника. Био је без школе, добро је вршио дужности, редовно долазио на посао, осим у случају болести, и владао се добро.“
У време његове владавине, вероватно у периоду од 1815. до 1839. године, био је иницијатор и главни организатор у подизању цркве Светих апостола Петра и Павла у свом родном селу Пољни. На првој страни једне црквене књиге – службеника, избледелом оловком забележена је година изградње 1804. Трећа цифра се слабо види, па је вероватније да је година изградње 1824. или, највероватније, 1834.
Живко Шокорац је био ожењен Видом (1803-?) и имали су најмање седморо деце. Њихов син, Антоније Шокорац (?-1888), судија, био је од 1866. до 1868. године председник Окружног суда у Крушевцу.
Живков братанац, Аврам Шокорац (1844-1907), правник, био је председник Окружног суда у Крушевцу (1891-1897), судија Апелационог суда, председник општине Крушевац (1876-1878) и народни посланик (1877, 1893, 1897, 1898, 1903).
ШОКОРАЦ А. Живко (1851-1918), секретар Министарства народне привреде, професор, преводилац и писац.
Живко, син Антонија, председника Окружног суда крушевачког, унук крушевачког кнеза, Живка Шокорца, рођен је 1851. године у Крушевцу. Основну школу завршио је у Крушевцу, а Прву мушку гимназију у Београду. Велику школу, где студира права и економију, уписао је 1870. године у Београду. Ту се укључио у напредни студентски покрет и постао члан студентског друштва „Побратимство“. Организатор састанака и зборова студената, предавања. Марта 1871. године дошло је до штрајка и демонстрација студената. Као један од организатора, Живко А. Шокорац ухапшен је и истеран са Универзитета.
Одлази у Праг, где је завршио Пољопривредни техникум, боравио је у Бечу и Пешти. Повратком у Србију завршава прекинуте студије права и економије, бави се унапређењем пољопривреде и оснивањем пољопривредних задруга и ради као писар у Министарству финансија.
Био је члан и дугогодишњи секретар Одбора Друштва за пољску привреду и секретар и уредник (1879-1881) њеног листа „Тежак“, као и оснивач и уредник друштвеног листа „Домаћица“ (1886).
Од 1881. године, по дозволи Министарства просвете, хонорарни је предавач Пољске привреде у Богословији и Учитељској школи.
Био је организатор и директор прве пољопривредне изложбе у Крушевцу 14. септембра 1891. године.
У београдској „Вили“ бр. 18, од 25. јуна 1868. године штампан је извештај о раду Ђачке дружине „Српска нада“, чији је члан и оснивач био београдски гимназијалац Живко А. Шокорац. У тексту су дате и оцене два његова рада: Слике из римских старина (рађених по Плутарху) и Јанко и Милица или ослобода Крушевца (његова изворна драма). Користио је псеудоним – Један Крушевљанин.
Бележимо да је Живко А. Шокорац објавио један свој рад у студентском часопису „Побратимство”, под насловом: „О женскињама, чиновничкој гордости и сиротињи раји“, где се представио као следбеник идеја Светозара Марковића.
Преводио је са немачког и руског. Превео је са немачког књигу др Франца Либера О грађанској слободи (Београд, 1870), а са руског једну приповетку И. С. Тургењева. Са Михаилом Б. Вујићем превео је позоришну драму Разбојници Фридриха Шилера, која је у Српском народном позоришту извођена 1870, 1872, 1886, 1905, 1910. и 1921. године.
Објављена дела: Отмица или ослобода Крушевца : драмска песма у три дела (под псеудонимом – Један Крушевљанин), Београд, 1868; Студије из виноградарства, 1875; Белешка о познавању и употреби земљоделских справа : Извештај Друштва за пољску привреду и земљоделско-техничке студије под јесен 1879., Београд, 1880; Филоксера и рад противу ње : из домаћих и страних извора као и сопствених проматрања винограда, Београд, 1886; Извештај о радовима око проналажења и сузбијања филоксерне заразе : у Србији од 1877. до 1885. године, Београд, 1887.
Живко А. Шокорац је умро 27. јуна 1918. године у Београду.
Његов син, Драгутин Ж. Шокорац (1880-1942), био је артиљеријско-технички бригадни ђенерал (од 1937).
КЊИЖЕВНО ДЕЛО И ФОТОГРАФИЈЕ
