Народна Библиотека „Јефимија“ Трстеник

ЈАНКОВИЋ Милица (1881-1939), сликарка и књижевница.

Рођена је 23. новембра 1881. године у Пожаревцу у трговачкој породици – отац јој је био познати пожаревачки трговац Данило Јанковић. Имала је две сестре и млађег брата. Због банкротства и несугласица 1884. године разводе јој се родитељи и она са мајком, сестрама и братом одлази у Велико Градиште.

Основну школу је завршила у Великом Градишту. После шест разреда гимназије и завршене Више женске школе завршила је Сликарску школу у Београду (1902) код Бете и Ристе Вукановић. Била је учитељ вештина у Вишој женској и Учитељској школи у Крагујевцу (1902-1906).

У 21-ој години разболела се од туберкулозе и костобоље. Године 1904. је била на стручном усавршавању у Минхену. Научила је руски и француски језик и у дугим данима везаности за кревет бавила се превођењем. После једног пада са степеница оболела је од костобоље, па је скоро две деценије била прикована за кревет.

Рат је затиче 1914. године на лечењу у Сплиту. Преко Италије и Грчке враћа се у Србију. Окупацију 1915-1918. године провела је у збегу у Трстенику и Врњачкој Бањи. Настанила се са својим сестрама у дому Персиде (1858-1929), удовице трговца Ђорђа Јовановића, и њених кћери Ђурђије (1889-1941) и Синђелије (1885). Ова кућа моравског стила позната је у Трстенику као Цацина кућа, дом Радојке-Цаце Агатоновић-Лазовић.

Милица се најрадије дружила са лепо образованом девојком, Ђурђијом Јовановић, потоњом супругом трговца Радоја-Раке Љутовца. Заједно са Милицом биле су њене сестре, учитељице Станка и Косара, и сестра од тетке Рада. Станка је била учитељица у Основној школи „Свети Сава“, а око 1922. године се вратила у Велико Градиште.

Књига приповедака Милице Јанковић Истините приче о деци и за децу, надахнута је збивањима и ликовима из избеглиштва које је провела у Трстенику. У причи „Сирочићи“ описује се дечак Миодраг Милосављевић, син воскара Петра.

У причи „Цаца“ описана је девојчица Радојка-Цаца Агатоновић (1915-2012), Ђукина сестричина, потоња омиљена професорка Гимназије у Трстенику. Њен отац, Милета Агатоновић, поштански службеник, налазио се на Солунском фронту док је девојчица расла и питала се зашто и она нема оца као њене другарице.

У причи „Вида“ описује се сестра Душана Цветковића Цврце, берберина. У причи „Бегунци“ описује се судбина Живке Цветковић, потоње Мутавџић, учитељице, сестре Цврцине.

После рата је наставница Цртања у Другој женској гимназији у Београду. Због болести превремено је пензионисана 1926. године.

Писала је песме у стиху и прози, приповетке за одрасле, омладину и децу, романе, путописе, скице, пригодне чланке, књижевне и уметничке приказе. Говорила је француски и руски језик, а преводила је са руског (Л. Н. Толстој, Детињство, дечаштво, младост, Београд, 1914). Од 1909. године, прво под псеудонимом Лепосава Михајловић, а од 1914. године под својим именом, објављивала је радове у публикацијама: „Српски књижевни гласник“, „Мисао“, „Дело“, „Венац“, „Женски покрет“, „Жена и свет“...

Објављене књиге: Исповести, (под псеудонимом Лепосава Михајловић), Београд, 1913; Пре среће, Загреб, 1918; Незнани јунаци, Београд, 1919; Калуђер из Русије, Сарајево, 1919; Чекање, Београд, 1920; Смрт и живот, Београд 1922; Природа и деца, Београд, 1922; Истините приче о деци и за децу, Београд – Сарајево, 1922; Плава госпођа, Београд, 1924; Приповетке за школску омладину I, Београд, 1927; Плави доброћудни вали, Београд, 1929; Мутна и крвава, Београд, 1929; Приповетке за школску омладину II, Београд, 1932; Међу зидовима, Београд, 1932; Путем, Београд, 1932; Зец и миш. Приче о животињама, са 12 илустрација Бете Вукановић, Београд, 1934; Жута породица и друге приче, Београд, 1935; Људи из скамије, Београд, 1937.

Била је најчитанија књижевница свог времена. Превођена је на: немачки, енглески, чешки, бугарски и словачки језик.

Лечила се у бањама, на мору и у Паризу (1926-1928). Скоро 20 година била је непокретна, везана за постељу. Умрла је у 27. јула 1939. године у Нишкој Бањи, а сахрањена на је Новом гробљу 29. јула у Београду.

ЈАЋИМОВИЋ Светислав-Тиса (1892-1965), гуслар, народни песник.

Рођен је 6. марта 1892. године у Страгарима у сеоској породици Мирка-Мирче и Персиде, рођене Вучић из Милутовца. У родном селу је завршио основну школу и још два разреда, такозвану продужену школу. Остао је на имању као земљорадник.

Као дванаестогодишњак учио је гуслање уз брата у фамилији, Обрада Миленковића, он му је направио прве гусле од натега, врга. Учио је и од комшија: Ђурђа Михаиловића, Богомира Ивановића и Никодија Мишића. Посебно издваја свог ујака, Симиона Новаковића, као најбољег гуслара.

Оженио се 1913. године са Милосијом Јанићијевић (1889-1974) и са њом имао пет кћери и једног сина: Живку, Милку, Симку, Будимира-Буду, Будимку и Будиславу-Славу.

Војску је служио у Зајечару у ХI пешадијском пуку, I батаљону у чети код командира мајора, Милије Мијатовића. Стално је гуслао и певао војсци и официрима, како у миру, тако и у рату. Гуслао је и у Првом светском рату. Певао је команданту Армијске области, војводи Степи Степановићу, команданту II Армије и команданту Дивизије, пуковнику Воји Живановићу, потпуковнику Васи Маџаревићу, његовом команданту ХI пука. Слали су га свуда да пева нашим јединицама. Касније, када је заробљен и одведен у логоре у Аустрију, Чехословачку, Пољску и Мађарску, певао и гуслао је логорашима.

По ослобођењу 1918. године наступао је у школама и гарнизонима широм Југославије и по завичајним кафанама. Стручњаци и знамените личности дале су најлепше мишљење о његовим епским песмама, певању и гуслању (Матија Мурко, Миодраг Васиљевић Крда, Милош А. Слијепчевић и други).

Свирао је у Трстенику у кафани „Топаловић“, код Болке у кафани „Јадран“, затим код Јосе Каралића, трговца у Трстенику, па у Душковој кафани у Белој Води, по кафанама у Великој Дренови, Милутовцу и Врњачкој Бањи и то му је био предратни зимски ангажман у завичају. Преко зиме је гуслао, боравио и хранио се у врњачким хотелима „Звезда“ и „Сутјеска“. Свирао је и на терасама хотела „Зеленгора“, „Партизанка“, у парковима код „Топле воде“ и „Снежника“...

Пре рата је певао на краљевом двору и фотографисао се са краљем Александром и краљицом Маријом...

Нема података да је учествовао на Првој гусларској утакмици у Сарајеву 1924. године, а на Другој, у Народном универзитету у Београду, 6. новембра 1927. године, добио је пету награду. На Трећој утакмици, 6. октобра 1929. године, у Скопљу учествовао је са „Малим Радојицом“ (учествовао је и Драг. Станојевић из Трстеника са песмом „Грујица Паша Загорски“), а на Четвртој, октобра 1933. године, у Београду је међу награђенимa. На тaкмичењу у Крагујевцу 1927. године је као гуслар импровизатор освојио прву награду.

Имао је и ученике у гуслању и певању: Милана Ивановића из Стопање, као најбољег, Владимира Радића, Димитрија Поскића, Добривоја Стојановића, већ познатог гуслара, Витомира Јовановића, Огњана Савића, Живојина-Жику Грубача, званог Рућко из Коњуха, а нарочито свог сина Будимира.

Од око 1935. до 1941. године и избијања рата држао је дућан у Страгарима у свом дворишту, до главног пута. Иначе, био је јак домаћин пре Другог светског рата, али није радио имање, већ је плаћао надничаре. Имао је коња и чезу којима је путовао по крају, магазу за вино, казан за ракију, муљачу, тријер, круњач...

У Другом светском рату исказао се као родољуб. Сарађивао је и био наклоњен Народноослободилачком покрету и КПЈ преко Драге Јовановића Шпанца и Тиле Јовановића из Страгара. Певао је свима за време Другог светског рата и недићевцима, и љотићевцима, Костиним четницима, дражинцима и Титовим партизанима...

Последњи је народни гуслар трстеничког краја, чије су струне одзвањале на приредбама, школама и разним скуповима. Аутор је око 70 песама које је певао.

Објавио је: Пробој Солунског фронта 1. септембра 1918. године, Београд, 1928; Смрт витешког краља Александра I Ујединитеља у Марсељу 9. октобра 1934, Београд, 1935; Војвода Луне у народним песмама, Параћин, 193?.

У Дворниковићевој Карактерологији Југословена представљен је са још два гуслара.

Снимак песме „Мали Радојица” у извођењу Светислава-Тисе Јаћимовића је у фоноархиву Музиколошког института САНУ.

У Подручном одељењу у Великој Дренови и Завичајном одељењу Народне библиотеке „Јефимија“ у Трстенику чува се део рукописне збирке Јаћимовићевих народних епских песама.

Песма „Смрт Бранка Мутавџића“ (1943), где је храбро, сликовито и уметничком композицијом описао смрт седамнаестогодишњег младића чува се у необјављеној монографији (рукопису) Отварање неба (хроника Велике Дренове) у Историјском архиву у Крушевцу.

Умро је 28. октобра 1965. године у Страгарима где је и сахрањен.

ЈОВАНОВИЋ Драгослав-Шпанац (1913-1982), лекар, шпански борац и учесник НОБ-а.

Рођен је 1913. године у Страгарима у имућној породици, надалеко цењеној по угледу, памети, поштењу, патриотском опредељењу и доброчинствима, од оца Вилимона и мајке Борике, рођене Таврић из Мале Дренове. Основну школу је завршио у Милутовцу, а гимназију у Крушевцу. Уписује се на Медицински факултет 1932. године у Београду. Међу студентима на Београдском универзитету тих година био је врло жив комунистички покрет коме је и Драгослав приступио. Члан Скоја постао је у зиму 1934, а члан Комунистичке партије у јесен 1936. године. Те 1936. и наредне године члан је Политичког актива и Акционог студентског одбора на Универзитету.

Са студијама је био при крају кад је, јула 1937. године, отишао у Шпанију. У шпанском грађанском рату Драгослав је припадао 14. француској интернационалној бригади, где је радио у превијалиштима у болницама уз фронт. Након 29 месеци, 1939. године, са својим батаљоном међу последњима је напустио шпанску земљу и прешао у Француску, где је провео целу 1939. и највећи део 1940. године. Одатле је 23. новембра бродом стигао у Сплит, одакле са жандарском пратњом у Загреб, па у Билећу. Са великим списком потписа овдашњих људи и уз гаранције дошао је у Страгаре, где га је чекао позив за одслужење војног кадра. Као војник 1941. године борио се у Априлском рату против Немаца.

По директиви Покрајинског комитета Комунистичке партије, Драгољуб је у септембру 1941. године, постао члан Окружног комитета партије за Крушевац, од јула 1942. до новембра 1943. био секретар тог партијског форума, а потом до краја рата био на терену са партизанском јединицом Јабланице и Пусте Реке.

По завршетку рата, Драгослав је на Медицинском факултету положио остатак испита, што му је остало одласком у Шпанију. Радни век завршио је као војни лекар у Београду, где је и пензионисан.

Умро је 1982. године. Уз присуство бројних поштовалаца, државне и војне почасти, сахрањен је у Страгарима.

Рођени брат Драгослава Јовановића, Светислав-Тила, рођен је 1901. године. Био је земљорадник и предратни члан Комунистичке партије. Од погибије Радоја Крстића из Попине, новембра 1942. године, био је председник Среског народноослободилачког одбора за срез трстенички. Боловао је од Биргерове болести, па је 1939. остао без једне, а 1942. године и без друге ноге, кретао се у колицима. Убили су га четници 17. јула 1944. године. Школа у Страгарима носи његово име.

Обојици браће, у Страгарима, народ је подигао спомен-попрсја.

Једна улица у Крушевцу данас носи име – Др Драгослав Јовановић Шпанац.

ЈОВАНОВИЋ Драгутин-Луне (1892-1932), војвода, капетан, народни посланик.

Рођен је 1892. године у Алексинцу, пошто је две године раније 1890. његов отац Мирча, зидар, са женом Достаном-Доцком и сином Драгољубом из Прилепа, тада још увек у Турској, илегално прешао у Србију и населио се у Алексинцу. Крајем XIX века Драгољуб се жени Јулком, ћерком Саве Драшковића, долази на мираз и цела породица се сели у Врњачку Бању, где зидају кућу – Вилу „Мицу“ (по имену Драгољубове ћерке Милеве-Мице).

Драгутин након завршене основне школе у Врњачкој Бањи од оца и брата учи зидарски занат и ради на изградњи пруге Крушевац – Сталаћ – Ужице. Тада од главног инжењера добија надимак „Луне“, по коме ће бити познат до краја живота.

Читајући лист „Вардар“ сазнао је за борбу српских четника у Македонији за национално ослобођење хришћана у Турској. Надахнут причама и песмама о комитама, Драгутин Јовановић Луне постаје заинтересован за Четничку акцију, те ступа у одред војводе Вука 22. марта 1911. године. У борбама у Македонији против турских регуларних јединица и бугарских комита, под командом војводе Вука стиче борбено искуство. Као четник војводе Вука учествовао је и у балканским ратовима.

По избијању Првог светског рата, у чину наредника, приступа Јадарском четничком одреду војводе Вука. У октобру 1914. године Луне са својим водом на Безименој ади (близу Аде курјачице) заробљава 10 аустроугарских официра и око 300 подофицира и редова. Као прекаљени ратник, Луне је 1. августа 1916. године унапређен у чин активног наредника.

Учествовао је у готово свим значајнијим биткама које је Српска војска водила у Првом светском рату, а у борби на Кајмакчалану 29. новембра 1916. године на Грунишком вису рањен је у руку. У новембру 1917. године добија задатак од Врховне команде да се убаци у непријатељску позадину и доставља информације о кретању окупаторских трупа. Почетком 1918. године боравио је у Врњачкој Бањи, Трстенику и околини. Иако праћен и прогоњен од окупатора, успео је да из крушевачког затвора ослободи Станка Егерића и Сиду Милосављевића. Илегално, прерушаван на разне начине, креће се по: Врњачкој Бањи, Краљеву, Крагујевцу, Јагодини, Трстенику, Крушевцу. Према казивању сведока, са војводом Лунетом су ишли у комитске подухвате Трстеничани: Богомир Димитријевић Болка, кафеџија, Исидор Крунић, обућар, Сава Митровић Ућукало, књиговођа, Богдан Гордић, распоп и чиновник из Мостара, Илија Чеперковић, земљорадник из Штулца, Милорад Милосављевић Рода, матурант из Велућа, а касније Милутин Петковић из Јагодине и Италијан Ђовани Пега и Љубица Чакаревић, учитељица из Ужица. На окупираним подручјима Македоније и Србије остаје све до краја августа 1918. године. За овај подвиг унапређен је у чин потпоручника.

Хроничар аустроугарске окупације у Трстенику, Божо Маршићанин, сведочи да је већ 17. октобра 1918. године ушао у Трстеник један српски официр и обавестио грађане да су Аустријанци напустили варош.

Према казивањима бивших комитских јатака, Богомира Димитријевића Болке и Саве Јанковића, међу првима је у Трстеник стигао војвода Драгутин Јовановић Луне са 12 добровољаца и без задржавања продужио за Врњачку Бању.

За заслуге у ратовима одликован је: официрском Карађорђевом звездом са мачевима IV степена, војничким Златним и Сребрним орденом Карађорђеве звезде са мачевима, Златном медаљом Милош Обилић за храброст (два пута), француским Ратним крстом, грчком медаљом за храброст, Албанском споменицом, Споменицама ратова 1912-1918. и другим одличјима.

Троструки витез Карађорђеве звезде са мачевима, војвода Луне, спада у ред најомиљенијих личности и код војске и код народа. Мало је ко знао његово право име и презиме, за све је он био легендарни војвода Луне или једностано Луне. Његово јунаштво народ је препричаво и величао песмама. Између два рата радо се певала и слушала песма:

Ко не жали браћо млад умрети,

нек се јави Лунетовој чети.

Луне нема кућу ни имање,

он је родом из Врњачке Бање…

После Првог светског рата војвода Луне остаје у војсци као активан официр и до 1920. године служи у 4. пешадијском пуку, затим у Граничној трупи 48. пешадијског пука. Године 1923. одлази по задатку у струмички крај да очисти јужну Србију од бугарских разбојника које је слао Тодор Александров. Успешно је извршио задатак за два месеца. Пензионисан је у чину капетана 31. марта 1924. године на служби у Команди Београда.

Ни након тога Луне није мировао. Био је незадовољан стањем у новој држави и јавно је негодовао. Приступа Демократској странци Љубе Давидовића и 15. августа 1926. године постаје председник општине Врњци, а 11. септембра 1927. године и народни посланик за срез трстенички. Луне је заслужан за уређење и пошумљавање Врњачке Бање, а са оцем, бањским фијакеристом, отворио је и ауто-сервис са продавницом резервних делова, а касније је узео кафану „Снежник“ под закуп.

Луне је био ожењен Крушевљанком Зором са којом није имао деце, а након развода имао је бурну везу са Милицом Градиштанац из Трстеника. Касније се жени Даницом из Ниша 1930. године и ни са њом нема деце.

Приликом атентата на Стјепана Радића у Народној скупштини 20. јуна 1928. године, Драгутин Јовановић Луне се налазио непосредно уз атентатора Пунишу Рачића, али је на суђењу у мају и јуну 1929. године ослобођен оптужби за саучесништво у убиству хрватских посланика. После ових догађаја напушта политику и учествује једино у раду четничког Удружења које је водио Коста Миловановић Пећанац. Био је потпредседник земаљског одбора Удружења четника.

Драгутин Јовановић Луне убијен је 2. јула 1932. године на Железничкој станици у Нишу револверским метком полицијског агента, Стевана Протића, са којим се Луне потукао око прегледа пртљага. Протић је за ово дело осуђен на 5 година затвора. Ово убиство је и до данашњег дана остало под велом сумње.

Приликом превоза из Ниша за Врњачку Бању 3. јула 1932. године спровод се задржао око један сат у Трстенику на тргу испред храма Свете Тројице. Цео Трстеник и многи из околине су се окупили да испрате легендарног ратног хероја. Четворица пароха Свете Тројице одржали су опело, а кратак помен Лунету држи прота Милан Сретеновић. Сахрањен је наредног дана на гробљу у Врњачкој Бањи уз присуство огромног броја људи.

Душан Цветковић је написао комад у 10 слика о животу Војводе Лунета, који је 23. септембра 1932. године у Врњачкој Бањи извело Народно позориште Моравске бановине из Ниша.

Народни гуслари Светислав Јаћимовић Тиса из Страгара и Војислав Ерац Шумадинац из Мале Дренове су по школама, на вашарима и празницима певали песме о храбром војводи Лунету као о див-јунаку.

Литература о Лунету: Душан Цветковић, Војвода Луне, истинити догађај из доба окупације у 10 слика с певањем, Ниш, 1933; Светислав Јаћимовић, Војвода Луне у народним песмама, Параћин, 193?; Војислав Ерац, Војвода Луне, Параћин, 19??; Раденко Савић, Војвода Луне, 19??; Душан Цветковић, Војвода Луне у песмама и приповеткама, Ниш, 1940; Антоније Ђурић, По заповести Србије, Чачак, 1994; Огњан Топаловић, Војвода Луне, Врњачка Бања, 2002; Нина Симић, „Четнички војвода Драгутин Јовановић Луне“, „Расински анали“ бр. 4, 2006.

ЈОВИЋ Душан (1921-1996), доктор филолошких наука, универзитетски професор.

Рођен је 4. априла 1921. године у Стублу, граничном селу између Трстеника и Краљева, у сиромашном пољопривредном домаћинству оца Владимира, који је у Стубал дошао на мираз из Годачице, и мајке Дивне, ћерке Радомира Митровића. Основну (четворогодишњу) школу завршио је у Чукојевцу. До краја Другог светског рата живео је као надничар у родном Стублу. Након рата, од 1945. до 1948. године, ради у Крушевцу где ванредно похађа Гимназију. Уз рад, за само три године, положио је седам разреда, одлази на одслужење војног рока у Нови Сад и за време војниковања положио је и осми разред и матуру. Затим, на Филозофском факултету у Београду уписује групу за Јужнословенске језике и Општу лингвистику. Дипломирао је 1956. године са високом просечном оценом.

Након завршеног факултета, од 1956. до 1958. године, радио је као пофесор у Гимназији и Средњој пољопривредној школи у Рачи Каргујевачкој, када полаже и државни испит. По положеном државном испиту радио је као асистент на Филозофском факултету у Новом Саду до 1961. године, када прелази на место професора на Вишој педагошкој школи у Зрењанину, где остаје до 1967. године. За време рада у Зрењанину проф. Душан Јовић је докторирао 15. априла 1965. године на тему: „О трстеничком говору“ на Филозофском факултету у Новом Саду.

(Ради проучавања трстеничког говора – наводи Јовић /поред четворогодишњег боравка и рада у Крушевцу, од 1945. до 1948. године, где је због посла имао сталан контакт са селима трстеничке општине/ – на терену сам био четири пута: године 1959, 1963, 1964, и приликом припремања овог рада за штампу, ради проверавања извесних података 1967. године провео сам још неколико дана на овом терену. Уз то, Стубал, моје место рођења... /где/ ...сам живео око 20 година и говорио дијалектом који се веома мало разликује од трстеничког говора... Испитивање говора имало је и екстензиван и интензиван карактер. Основне особине говора проучене су у већем броју села: Великој Дренови, Медвеђи, Мијајловцу, Богдању, на левој страни З. Мораве; Стопањи, Тоболцу, Велућу, Ратају, Шљивову – на десној страни Мораве и у средишном делу Жупе. Затим говор Стубла и Чукојевца – села у подножју Гледићких планина ка ушћу Груже у Мораву. Такође је проучаван говор Подунаваца, Врбе и Грачаца – села с десне стране Мораве...)

У време боравка у Зрењанину и докторирања предаје хонорарно Општу лингвистику на Катедри за јужнословенске језике и Општу лингвистику Филолошког факултета у Београду, где прелази у стални радни однос 1969. године као доцент. Затим је 1972. године биран за ванредног, а 1977. године за редовног професора, где остаје до пензионисања, до 1986. године.

Ни после пензионисања Јовић не престаје да се бави науком. Држи предавања из Опште лингвистике по позиву, на Филозофском факултету у Никшићу и на Унивезитету у Приштини. Предавања из Опште лингвистике држао је све време на Филолошком факултету у Београду на постдипломском степену свим постдипломцима лингвистичког смера.

У време Информбироа, проф. др Душан Јовић, због стручне полемике у „Политици“ у вези са Стаљиновим чланцима о лингвистици објављеним у гласилима Академије наука СССР-а, бива неправедно оптужен и осуђен на голооточку затворску тортуру, због чега му је озбиљно нарушено здравље, па је те последице носио до краја живота.

За време радног века, проф. др Душан Јовић је две године провео као лектор и предавач за Српскохрватски језик и Општу лингвистику на француском Универзитету у Клермон Ферану, где је био и директор Института за српски језик, и две године у Упсали, у Шведској.

Проф. др Душан Јовић је говорио и писао на десетак језика, служио се са двадесетак, а за потребе Опште лингвистике овладао је основама и свахилија.

Умро је 26. октобра 1996. године у Београду, где је и сахрањен.

Аутор је већег броја стручних студија и чланака у зборницима и периодици.

Објављене књиге и радови: О имперфекту у говорима околине Врњачке Бање, Нови Сад, 1959; О проблему именица III врсте у неким штокавским говорима, Нови Сад, 1962; О трстеничком говору (докторска дисертација), Зрењанин, 1964; Модерни лингвистички правци и могућност њихове примене у школској пракси, Београд, 1964; Трстенички говор, Београд, 1968; О језику „Закона о рудницима“ деспота Стефана Лазаревића, Београд, 1969; Радоје Симић, Левачки говор, „Српски дијалектолошки зборник“ XIX, Београд, 1972, стр. 1-616; Основни принципи лингвостилистичких oпuca, Београд, 1975; Лингвостилистичке анализе, Београд, 1975; Језик и култура говора : уџбеник српског језика за 1. и 2. разред заједничких основа средњег усмереног образовања (коаутор), Београд, 1977, 1978, 1979; Језички исказ Проте Матеје Ненадовића, б. м., 1979; Језички систем и поетска граматика, Београд – Јединство, 1985; Трстенички говор, „Српски дијалектолошки зборник“ XVII, Београд, 1988, стр. 1-239; Футур и аспект у француском и српскохрватском језику, Београд, 1992.

ЈОВИЧИЋ Милош (1881-1973), судија, председник Апелационог суда у Београду.

Рођен је 8. јула 1881. године у Трстенику у сиромашној породици оца Милорада, абаџије, и мајке Агапије.

Након завршене основне школе у Трстенику, шест разреда гимназије завршио је у Чачку 1899, а потом два разреда у Првој београдској гимназији, где је и матурирао 1901. године. Правни факултет завршио је у Београду и затим био од 1909. практикант у београдском Првостепеном суду и писар Првостепеног суда у Чачку, Пожаревцу и Београду. Када је 1914. године положио судијски испит, кратко време био је секретар Првостепеног суда у Смедереву, а затим постављен за судију Окружног суда у Куманову, где је 1915. године сачекао повлачење наше војске.

Након Првог светског рата био је поново судија Првостепеног суда у Куманову до 1920, а до 1922. године судија у Београду. Судија Апелационог суда је у Скопљу 1924. године, а од 1925. до 1933. судија Апелационог суда у Београду. Од 1933. до 1936. године је судија Касационог суда у Београду, све до 1. септембра 1936. године када је постављен за председника Апелационог суда у Београду. Председник је све до почетка Другог светског рата.

Био је члан Управног одбора београдског Апелационог суда и Удружења судија Краљевине Југославије (1933). Бавио се највише породичним и наследним правом и са радовима учествовао на стручним конгресима.

Објављена дела: Правни односи у породици, Београд, 1935; О заједничким тестаментима, Београд, 1936; Како да се у новом грађанском законику уреди правни положај ванбрачне деце, Београд, 1937.

Умро је 30. марта 1973. године и сахрањен је на Новом гробљу у Београду.