Народна Библиотека „Јефимија“ Трстеник

ЋОСИЋ Добросав-Добрица (1921-2014), револуционар, политичар, књижевник, академик.

Иако га је деда Јефтимије у црквену књигу рођених уписао под 29. децембром 1921, рођен је, у ствари, 4. јануара 1922. године у Великој Дренови код Трстеника, у земљорадничкој породици оца Живојина-Жике и мајке Милке Ћосић. Основну школу је завршио у родном месту, а средњу пољопривредну школу је учио у Александровцу жупском и Неготину. Због рата прекида школовање, а матурски испит полаже 1942. године у Ваљеву. Касније је завршио новинарску и Вишу политичку школу „Ђуро Ђаковић“ у Београду.

Још као средњошколац у Неготину постаје члан СКОЈ-а. За време рата, Добрица, под конспиративним именом Сеља, био је илегалац, расински партизан, политички комесар „Расинског партизанског одреда“, уредник листа „Млади борац“ и члан Покрајинског комитета СКОЈ-а за Србију.

После ослобођења био је члан АГИТПРОП-а Централног комитета КП Србије, а од 1945. године 12 година републички и савезни посланик.

Књижевним радом активно је почео да се бави 1947. године, када је објавио неколико краћих прозних остварења у листу „Младост“, али први Добричини прозни радови нису скренули нарочиту пажњу књижевне критике. У домаћу и светску књижевност улази 1951. године са својим првим романом Далеко је сунце. Охрабрен почетним књижевним успехом, Ћосић почиње упорно и истрајно да ради на упознавању модерне домаће и европске прозе и филозофске и социолошке научне мисли, што му је омогућило да својим будућим делима доспе у врх српске књижевности и да значајно преграничи националне међе. Тако, од 1951. године, Добрица Ћосић постаје слободан уметник, књижевник, који је написао култне романе: Корени, Деобе, Бајка, Време смрти, Време зла, Време власти, Пишчеви записи...

Након што је као члан државне делегације био сапутник председнику Југославије, Јосипу Брозу Титу, на броду „Галеб“, којим су обилазили афричке земље, 1968. године отвара питање Косова и Метохије и због указивања на геноцид који се према српском народу чини на Косову, искључен је из свих тела СКЈ и једно време живи дисидентским животом. Живи и ради у потпуној изолацији као један од најпознатијих опозиционара Јосипу Брозу Титу.

Од 1969. до 1972. године био је председник Српске књижевне задруге.

Добрица Ћосић, 28. маја 1970. године, постаје дописни члан САНУ-а, а редовни 22. априла 1976. године. У својој приступној беседи изговорио је ону чувену: „Српски народ је све ратове од 1912. до 1945. године добијао, а губио у миру“.

Године 1984. основао је Одбор за одбрану слободе мисли и изражавања који је устајао у заштиту разних противника социјалистичке Југославије. Са ауторитетом и угледом „оца нације“ током 1989. и 1990. године основао је српске националне странке у Хрватској и Босни и Херцеговини.

Одлуком Савезне скупштине, 15. јуна 1992. године, постаје први председник Савезне Републике Југославије, а смењен је годину дана касније, 1. јуна 1993. године.

Године 2000. Добрица је ушао у Народни покрет „Отпор“, али је касније изјавио да то никада не би учинио да је знао да је „Отпор“ финансиран из иностранства.

Добрица Ћосић се отворено залагао за поделу Косова и Метохије још деведесетих година. Ћосић се у својој књизи Косово (2004) бави овом темом. Овај његов предлог је подржао и Ноам Чомски у мају 2006. године.

Одликован је Орденом заслуга за народ са сребрним зрацима, Орденом братства и јединства са сребрним венцем и Орденом за храброст. Амбасадор Русије у Србији, Александар Конузин, по указу руског председника, Дмитрија Медведева, 17. јуна 2010. године, Добрици Ћосићу је у Амбасади Русије у Београду уручио Јубиларну медаљу „65 година победе у Великом отаџбинском рату од 1941. до 1945. године“.

Објављене књиге: Далеко је сунце (1951); Корени (1954); Седам дана у Будимпешти (1956); Деобе 1-3 (1961); Акција (1964); Бајка (1965); Одговорности (1966); Моћ и стрепње (1971); Време смрти 1-4 (1972-1979); Стварно и могуће (1982); Време зла: Грешник (1985); Време зла: Отпадник (1986); Време зла: Верник (1990); Промене (1992); Време власти 1 (1996); Пишчеви записи 1951-1968. (2000); Пишчеви записи 1969-1980. (2001); Пишчеви записи 1981-1991. (2002); Пишчеви записи 1992-1993. (2004); Српско питање 1-2 (2002-2003); Писци мога века (2002); Косово (2004); Пријатељи (2005); Време власти 2 (2007); Пишчеви записи 1993-1999. (2008); Пишчеви записи 1999-2000: Време змија (2009); Српско питање у XX веку (2009); У туђем веку (2011); Босански рат (2012); Косово 1966-2013. (2013); У туђем веку 2 (2015).

О њему је написано више стотина приказа, студија, магистарских радова и докторских теза. Превођен је на многе светске језике. Радови су му публиковани у великом броју периодичних публикација.

Добрица Ћосић је први добитник „Нинове награде“ 1954. године за роман Корени, а други пут био је њен лауреат 1961. године за трилогију Деобе; Удружење књижевника Србије је Ћосићу 1986. доделило „Награду Удружења за изузетан значај за књижевно стваралаштво“; „Повељу Задужбине Јакова Игњатовића“ из Будимпеште 1989. Ћосићу је уручио угледни српски писац из Мађарске, Стојан Д. Вујичић; „Његошева награда“ уручена му је 1990. године на Цетињу за трокњижје Време зла; Два пута је добио традиционалну годишњу награду Народне библиотеке Србије за најчитанију домаћу књигу: 1990. године за роман Верник и 1996. за роман Време власти (Ова награда Ћосићу, из политичких разлога, није уручена осамдесетих година за романе Грешник и Отпадник иако су ти романи били најчитанији романи у земљи. Ћосић је касније, 1990. године, ову награду одбио да прими).

Поводом 70. рођендана, Добрица Ћосић је 1991. године добио специјалну „Вукову награду“.

Мање од месец дана по смењивању са места председника СРЈ, 24. јуна 1993. године, Ћосићу је додељена књижевна награда „Златни крст кнеза Лазара“.

Роман Време власти вишеструко је награђиван: „Кочићево перо“ (1996), „Лаза Костић“ (1996), „Меша Селимовић“ (1997), „Петар Кочић“ (1997), „Светозар Ћоровић“ (1997), а угледни швајцарски лист „Nuvo Kotidien“ је, на основу анкете међу читаоцима у тој земљи, почетком маја месеца 1996. године, овај роман прогласио једним од седам најбољих европских романа.

Ћосићу је 1998. године у Крушевчаком позоришту уручен „Златни крст деспота Стефана Лазаревића“.

Дана 18. маја 2010. године у Москви, Ћосић је постао први добитник златне медаље „Пушкин“ за изузетне заслуге у књижевности, у оквиру Првог словенског форума уметности „Златни витез“. Том приликом, председник Удружења писаца Русије, Валериј Ганичев, уручио је Ћосићу и награду „Златни витез“ за књижевно стваралаштво.

Добрица Ћосић је кандидован за Нобелову награду за књижевност три пута: 1983, 1989. и 2011. године од стране француских и британских институција.

Добрица Ћосић је био члан Удружења за културу, уметност и међународну сарадњу „Адлигат” од самог оснивања 2012. године, а рад и формирање институције подржавао је од 2010. године. Удружењу је поклонио један број књига из своје личне библиотеке, укључујићи комплет „Сабрана дела Милутина Бојића”, који му је био веома драг. У поклон-збирци књижевника Добрице Ћосића налазе се његове наочаре и нацрт садржаја у рукопису за књигу Време смрти 2.

Више од 50 година био је у браку са супругом Божицом, до њене смрти 2006. године. Године 1954. добио је ћерку Ану, а има и двоје унука, Милену (1981) и Николу (1982).

Преминуо је 18. маја 2014. године у својој кући у Београду, у 93-ој години. Сахрањен је на Новом гробљу у Београду, опело је служио епископ бачки господин Иринеј.

ЋОСИЋ Драгомир (1896-1977), доктор агрономије, академик БиХ.

Рођен је 13. октобра 1896. године у Великој Дренови код Трстеника, у земљорадничкој породици оца Живојина и мајке Милеве. Основну школу је завршио у Великој Дренови, шест разреда гимназије у Крушевцу, а други и трећи разред Учитељске школе у Скопљу. Почетком рата прекида школовање и 6. октобра 1915. године ступа у Другу чету Скопског ђачког батаљона Првог прекобројног комбинованог пука, са којом је прешао Албанију, а из Солуна у јануару 1916. године, изнемогао и болестан, пребачен је у Француску. Тамо је 1917. године у Српској школи у Ници положио Учитељски испит зрелости. Као француски стипендиста на Великој школи за агрикултуру у Грињону, 1919. године, стекао је звање дипломираног инжењера пољопривреде.

Након рата, време од 1919. до 1924. године провео је као професор у пољопривредним школама у Краљеву (1920-1923) и Ваљеву (1924) и на специјализацији у Брну у Чехословачкој. Као асистент на Пољопривредном факултету у Београду, на Катедри за производњу биља, 1924. године, пријавио је докторску тезу на Природно-математичком факултету Универзитета у Нансију у Француској. Докторирао је 1927. године одбранивши тезу: „Морфолошка, анатомска и цитолошка проучавања културних раса рода Тритицум из Маћедоније и њихова класификација“.

Још док је био студент у Грињону, ангажовао се као левичар. Био је врло активан у нашој земљорадничкој левици и у најужем руководству Сељачке странке Драгољуба Јовановића. Због политичке оријентације 1928. године је морао да напусти рад на Универзитету. Наставио је рад, најпре као сарадник, па као директор, у Огледној пољопривредној станици у Топчидеру, касније као директор Дирекције за исхрану (1938-1940), све до пред Други светски рат, када је кратко време провео на дужности помоћника министра пољопривреде и исхране Краљевине Југославије (1941). Принудно пензионисан, окупацију је провео као приватни овлашћени инжењер-агроном. У јесен 1941. године, пошто је одбио да потпише Антикомунистички манифест, утамничен је у Бањичком логору као талац. По изласку из логора, са људима левице остао је у вези за све време рата и врло активно радио за Народноослободилачки покрет.

По ослобођењу, у ресору Савезног министарства пољопривреде, директор је Главне савезне огледне станице, па директор Завода за селекцију и производњу биља и начелник Одељења за научно-истраживачки рад. Јануара 1947. године изабран је за редовног професора на Савезној високој школи за планинско газдовање у Сарајеву, која прераста у Пољопривредни факултет Универзитета у Сарајеву. Предавао је Специјално ратарство и више пута, од 1953. до 1956. године, биран за декана и продекана Факултета и продекана Универзитета. Од 1953. године члан је Научног друштва Босне и Херцеговине, а од оснивања Академије наука и уметности Босне и Херцеговине, 1966. године и њен је редовни члан.

Свеукупан Драгомиров рад у пољопривредној струци и науци одвијао се у домену семенарства, у раду на селекцији, агротехници и производњи ратарског биља и њеном побољшању. Његов селекцијски рад са озимим пшеницама, сунцокретом, уљаном репицом, ланом и сојом, резултирао је успеле и признате сорте. Његово научно достигнуће је „Топчидерка 0136“, призната од стране Државне комисије 1931. године као оригинална сорта озиме пшенице, као и више сорти сунцокрета.

Драгомирова рођена сестра, Вишња Ћосић, била је прва жена у Србији која је докторирала енолошку науку, такође у Француској.

Драгомир Ћосић је за учешће у Првом светском рату и за свој рад носилац Албанске споменице, Ордена рада другог реда и Ордена са црвеном заставом.

Кад је 1966. године отишао у пензију, из Сарајева се вратио у Београд, где је живео све до смрти, 24. новембра 1977. године. По вољи из опоруке, смрт му је објављена тек пошто је кремиран и сахрањен на београдском Новом гробљу без присуства јавности.

Од оснивања „Партизанске библиотеке“ у Великој Дренови, 1966. године, па до краја живота, академик Драгомир Ћосић је показивао интересовање за њен рад и пружао јој помоћ. Драгоцену и обимну библиотеку и један милион динара за награду најбољим ђацима, тестаментом 1977. године поклонио је „Партизанској библиотеци“ и Основној школи у Великој Дренови.

Био је главни уредник „Агрономског гласника“ (1934-1937) и дугогодишњи сарадник у „Тежаку“ (1921-1938). Пред Други светски рат, 1940. године, са пријатељима, покренуо је и уређивао недељни друштвено-политички лист „Наша линија споразума“. Био је један од уредника (за пољопривреду) општег енциклопедијског лексикона „Свезнање“ из 1937. године.

Објавио је око 150 научних радова из пољопривреде.

Објављене књиге: Побољшавање семена за сетву одабирањем, Београд, 1926; Пољопривредна криза у нашој земљи, Београд, 1926; Морфолошка, анатомска и цитолошка проучавања културних раса рода Тритицум из Маћедоније и њихова класификација, Београд, 1927; Улога Огледних и Селекционих станица у унапређењу пољопривреде, Београд, 1930; Огледи са сетвом кукуруза у 1929, 1930. и 1931. години, Београд, 1931; Међународна правила за анализу семена (тест за испите), Београд, 1933.