ЏИЛИЋ С. Драгољуб-Стриц (?-1918), потпоручник, истакнути комита.
Рођен је у другој половини ХIХ века у Медвеђи код Трстеника, син Спасоја Џилића, кафеџије. Од 1905. до 1908. године четовао је као добровољац у јужној Србији и Македонији са прослављеним комитским војводама, Војином Поповићем Вуком и Војом Танкосићем Шиљом. Врло брзо постаје омиљен код сабораца и, зато што у борби увек штити млађе и неискусније, добија надимак Стриц.
Описан је као: „Висок и наочит, широких плећа, снажно развијених ногу и челичних мишица, са изразитим ватреним очима, пуним црним брковима и густом кратком брадом, обучен увек у најлепше шумадиско одело, он је импоновао снагом и мушком лепотом не само женама већ и људима.“
И ако један од најстаријих, најзаслужнијих и најинтелигентнијих четника, Драгољуб Џилић Стриц није хтео да прими чету која му је у току четовања нуђена неколико пута. На то га није могао приволети чак ни окретни и сугестивни војвода Танкосић, кога је он искрено уважавао. „Нећу, Војо.“ – одговарао је обично у таквим приликама – „Боље волим да будем добар Стриц, него најбољи војвода.“
Прву ратну пушку, 1. октобра 1912. године, испалио је на Дубици код Мердара Драгољуб Џилић Стриц. По Танкосићевој наредби његови четници су се неопажено привукли турској караули, а Стриц је циљао стражара испред карауле. Овим пуцњем запраштале су експлозије бомби које су четници бацали на турски бункер. На то су кренули четнички напади и на другим караулама. Започео је Први балкански рат!
Из ратног извештаја пешадијског мајора Воје Танкосића, старешине Рудничког одреда, из 1914. године читамо: „...Списак за одликовање за сад ми је незгодно поднети пошто је велики број мојих људи у ранијим ратовима одликован Златном медаљом за храброст, а они који нису одликовани аустријски су поданици. Част ми је замолити команданта да се резервни наредници: Радисав Бановић и Драгољуб Џилић преведу у активу, а резервни поднаредници Јован Бркић, Андреја Миловановић, Владимир Милановић и Стојан Стојиљковић произведу у чин наредника и преведу у активну службу. Сва поменута лица спадају у ред старијих четника и заслужују свако признање.
У последњим борбама Драгољуб Џилић и Стојан Стојиљковић тешко су рањени и сад су у болници.“
Указом ФАО бр. 2622 од 13. октобра 1914. године Драгољуб С. Џилић Стриц је активни пешадијски потпоручник, a, „зa заслуге стечене у рату противу Аустро-Угарске“, одликован је Златном медаљом за ревносну службу, 31. маја 1915. године у Крагујевцу. Касније, 14. јануара 1918. године, у Солуну добија Орден белог орла са мачевима IV реда.
Након погибије војводе Танкосића, потпоручник Драгољуб Џилић Стриц прелази у четнички одред војводе Вука, који 1. септембра 1916. године добија задатак да јуришем отме од Бугара село Чалџилар. Џилић је тога дана „имао маларични напад са температуром близу 39 степени“. Пред сам полазак командир чете дође у његов ров и рече му: „Ти ћеш, Џилићу, пошто си болестан, остати ту где си и примати рањенике, којих ће свакако бити, јер ће се Бугари очајнички бранити.“ – „Боље извади револвер па ме уби.“ – „одговори промукло Стриц, а очи му блеснуше сјајем жеравице у најгушћој помрчини.“ Иако је у овој борби био рањен у десну бутину, није хтео да напушта чету, молио је одредског лекара да га с времена на време обиђе и превије.
Још му ова рана није била зарасла, дошао је напад на утврђени бугарски положај Сиву Стену, где је добио још једну рану, овог пута у груди. Касније, потпоручник Драгољуб Џилић Стриц, израњаван и измучен из Солуна одлази на лечење у Бизерту, где 18. фебруара 1918. године умире од грипа.
Сахрањен је у афричкој Бизерти, тамо где је вечно боравиште наших ратника – „Усамљен гроб у сенци двеју гранатих маслина скрива велико и племенито срце популарног Стрица, који је сагорео у служби Отаџбине.“
ФОТОГРАФИЈA
