Народна Библиотека „Јефимија“ Трстеник

РАДИЋ Душан (1892-1938), лекар и књижевник.

Рођен је 18. октобра 1892. године, на Светог Тому, у малој кући близу Гимназије у Крушевцу. Син Милана Радића, свештеника из Велике Дренове, и Даринке-Даре Иванић из Бивоља. Након што је Душан са пет година остао без родитеља и брата, детињство је провео у Бивољу код бабе Лене и у Мајдеву, у кући сестре његове мајке, Станке, удате за свештеника Михајла Минића, народног посланика, једног од вођа Радикалне партије, који су га усвојили. Основну школу је завршио у Мајдеву, шест разреда Гимназије у Крушевцу, а последња два у Београду, где је 1911-1912. године уређивао „Српски омладински гласник“.

Са 18 година, због болести леве ноге и грешке лекара, остао је инвалид, без ноге. У Нансију (Француска) студирао је медицину, коју је завршио 1919. године. У Првом светском рату 1914-1918, лечио је француске војнике, као „медицинар добровољац“.

Специјализирао је балнеологију и са породицом се вратио у Србију 1920. године. Прво кратко ради као лекар у Мајдеву, да би 1921. године прешао у Врњачку Бању, где остаје до краја живота. Живео је и радио у вилама „Нада“ и „Челиковић“ које му је поклонио теча Михајло Минић, а касније, 1926. године, усељава се у своју, новоизграђену вилу „Дом др Радића“. У Врњачкој Бањи, са лекарима Миодрагом Мишићем и Милошем Рашковићем, основао је прву бањску поликлинику у вили „Зора“ 1924. године. У овој вили је данас смештена Народна библиотека „Др Душан Радић“. Др Душан Радић је био народни лекар у правом смислу речи, познат као „благи доктор“. Одликован је 1931. године Орденом Светог Саве.

У току зиме 1921-1922. године мењао је др Кенига у Трстенику, а током 1932. године често је недељом долазио са породицом у Трстеник на фудбалске утакмице.

Напоредо са својим лекарским позивом, др Душан Радић се бавио и литературом. Још као гимназијалац истицао се литерарним радовима у ђачкој дружини „Напредак“ у Крушевцу и београдској „Нади“. Прве вредније приповетке штампао је у „Крушевачком гласнику“ (потписујући се са Д., Д. Р., дp. Д. Р., Д. Радић и Душан Радић), „Југославији“, потом: „Књижевној крајини“, „Политици“, „Бањским новостима“, „Мислима“, „Јужном прегледу“, „Српском књижевном гласнику“. Одатле су те приповетке прештампаване у друге листове и часописе.

За мало руско позориште написао је комад Жар птица (1928), назван Пут око света. Писао је комаде за ђаке основне школе, који су извођени на прославама Светог Саве. Дечји комад Девет бановина изведен је 28. јануара 1930. године. Комад Их, ах, ух, лакрдија пуна духа, давана је током лета 1930. године у Градском позоришту у Нишу.

Објавио је књиге: Tpи километра на сат, Београд, 1934; На сто огњева, Београд, 1935; Кроз живот, Београд, 1935; Село, Београд, 1937; Живи наковањ, Београд, 1937; Тако ми, планинци, 1939; Сеоске приповетке, Београд, 1943; Приповетке, Београд, 1951; Вечито опрезни, Београд, 1952; Одабране приповетке, Врњачка Бања, 2008.

Душан Радић је обновио традиционалну „српску реалистичку приповетку“, извео је на модерније путеве и дао крупан прилог другачијем књижевном обликовању наше сеоске стварности: сликао живот ритма „три километра на сат“ и сељака који се пече „на сто огњева“, али ипак истрајава у безизлазним ситуацијама. Градског интелектуалца првенствено посматра у његовим психолошким дилемама и моралним драмама. Роман Село осветљава слику села у друштвеним и породичним превирањима и сударима, у моралном растакању и разорном деловању сирових страсти.

У рукопису је остала драма Вилотије и роман Девет рана Манојла опанчара (првобитни наслов: Искорењен).

Др Душан Радић бавио се и музиком. Свирао је виолину и виолу, компоновао је и дириговао оркестром. Своје музичке афинитете, стечене још у младости, пренео је на своју децу и бањску омладину.

Др Душан Радић је умро 20. августа 1938. године у Врњачкој Бањи.

Био је ожењен 1914. године Францускињом Андријен (1895-1983), рођеној у грађанској породици у Нансију, граду где је завршила Пансионат, што одговара нашој вишој економској школи, и радила је кao службеник у Француској банци. Породица Радић од 1921. године је живела у Врњачкој Бањи, одакле су се, уочи Другог светског рата, преселили у Београд. Андријен је била запослена у новинарској агенцији „Танјуг“, касније у спољној трговини, а до своје дубоке старости давала је и часове француског језика. Имали су шесторо деце: Станку, Михајла (Мишела), Јелену, Злату, Надицу и Даницу.

Народна библиотека „Др Душан Радић“ из Врњачке Бање 1998. године објавила је рукопис Андријен Радић Успомене на Душана Paдићa, у преводу са француског Данице Радић-Деспотовић.

РАДОВИЋ Миодраг (1945-2018), професор, доктор књижевних наука.

Рођен је 1945. године у Камењачи код Трстеника. Основну школу је завршио у Трстенику, Гимназију у Крушевцу, а Филолошки факултет у Београду 1968. године на групи за Светску књижевност, где је магистрирао 1968. године темом: „Функција снова у роману Злочин и казна Ф. М. Достојевског“ и докторирао 1980. године темом: „Поезија Лазе Kocтићa и њени извори у западноевропским књижевностима“.

Од 1969. до 1971. године ради као библиотекар у Матици српској у Новом Саду, а од 1972. до 1975. је лектор српског језика и књижевности на Универзитету у Лиону. Од 1976. до 1979. године асистент је за Светску књижевност Филозофског факултета у Новом Саду, а од 1979. до 1981. године је лектор Универзитета у Рену. Од 1982. године доцент за Светску књижевност Филозофског факултета у Новом Саду, од 1984. ванредни професор, а за редовног професора и шефа Катедре за Светску књижевност изабран 1987. године. Био је директор Института за југословенску књижевност. Реализатор идеје о оснивању студијске групе за Компаративну књижевност на Филозофском факултету у Новом Саду, шеф Катедре, од 2000. године. Члан Међународне асоцијације за компаративну књижевност.

Проф. др Миодраг Радовић припада најистакнутијој групи компаратиста које смо имали: Богдану Поповићу, Миодрагу Ибровцу, Милораду Павићу, Зорану Константиновићу, Драгану Недељковићу…

Стручне и научне радове објављује у страној и домаћој периодици: „Књижевност“, „Књижевна критика“, „Летопис Матице српске“, „Свеска“, „Стварање“, „Савременик“, „Звоно“, „Градина“, „Књижевност и језик“, „Кровови“, „Свитак“, „Домети“, „Златна греда“, „Зборник Матице српске за славистику“, „Зборник Матице cpпске за књижевност и језик“...

Активно је учествовао у књижевној манифестацији „Савремена српска проза“ у Трстенику, где је и објављивао у истоименом зборнику радова.

Проф. др Миодраг Радовић важио је за познаваоца и тумача дела Лазе Kостића и последњих година активно је учествовао у раду Фондације „Лаза Kостић“.

Аутор је већег броја књига. Преводи са француског и немачког језика. Аутор предговора, поговора, приређивач књига и зборника, писац рецензија.

Посебну љубав и интересовање имао је за свет пчела и њихову магију која потиче из завичаја где је његов деда, Станислав Радовић, узорно пчеларио на најчеднији, традиционални начин. Истражио је све што је о тој теми објављено у нашој и светској књижевности и приредио капиталну антологију Пчелојављење : пчела у цветнику поезије у коју је уврстио песнике и мислиоце од Пиндара и Вергилија до наших савременика.

Објављена дела: Поетика снова Достојевског, Врњачка Бања, 1978; Уметност тумачења поезије, коаутор са Драганом Недељковићем, Београд, 1979; Лаза Kocтuћ и светска књижевност, Београд, 1983; Књижевна аксиологија, Нови Сад, 1987; Архитекстуалност и интертекстуалност Костићеве песме „Спомен на Руварца“, Нови Сад, 1988; Проблем ауторитета традиције схваћене у светлости херменеутичког дискурса, Нови Сад, 1990; Поетика дара и даривања у југословенским књижевностима, Нови Сад, 1991; Типолошко-морфолошка компаратистика Драгише Живковића, Нови Сад, 1994; Ословљени свет или Чаробна реч Рашка Димитријевића, Нови Сад, 1998; Лијепо ли ова књига чита..., Нови Сад, 2001; Пчела и мед у цветнику поезије, Бања Лука, 2002; Књижевна реторика данас, Београд, 2008; Компаративни квартет : Mиодраг Ибровац, Драгиша Живковић, Зоран Константиновић и Драгољуб Драган Недељковић, Нови Сад, 2014; Пчелојављење : пчела у цветнику поезије, Нови Сад, 2017.

Преминуо је на дан Сабора Светог Архангела Гаврила, 26. јула 2018. године, у Новом Саду, где је и сахрањен.

РАДУЛОВИЋ Јован (1832-1898), богати земљорадник, народни посланик.

Родоначелник фамилије, Радуле, дошао је у Оџаке у време Првог српског устанка. Ради сигурности населио се у брду, близу реке, у данашњем Сарицком крају. Био је богат, а старином је из Црне Горе. Од деце је имао: Михаила, Миленка, Милисава-Мину и Павла.

Јован Радуловић је рођен 1832. године у Оџацима код Трстеника. Његов отац Павле, богати тежак, поред Јована имао је: Јулијану, Михаила, Василију и Илинку.

Јован је постао веома имућан и утицајан земљорадник и сточар. Поседовао је велико имање. Виногради су му били испод Ћириног бреста, а обори у Тигањцу. Са братом, Михаилом, био је власник воденице у Брезовици, као и половине једне од две механе у Оџацима.

У попису из 1863. године је забележено:

„Јован Радуловић, земљ., стар 32 г., жена Алексија 30 г., син Богољуб 7 г., син Матеја 3 г., брат Михајло 30 г., сестра Илинка 20 г., снаа Тодора 28 г., синовица Христина 2 г.

Непокретно имање: једна кућа с градом и плацом од 1/2, дванаест њива од 7 1/2, једно конопљиште од 1/4, два шљивака од 1 плуга, три ливаде од 7 коса, један забран од 1 плуга и пет винограда од 17 мотика и 1/2 меане. – 251 дуката цесарска.

Од личне привреде, стоке и земљеђелија – 11 талира.

По имању спада у IV, по приходу у IV класу.“

Након пописа из 1863. године са Алексијом имао је и: Живану (1865), Рајну (1867), Пантелију (1869), Јовану (1872) и Велимира (1876).

У другом браку са удовицом Јаном Палић из Горње Црнишаве имао је синове, Станимира (1886) и Милоша (1888). Његова друга супруга, Јана, настрадала је једне новембарске вечери 1896. године. „Заватајући воду, оклизне се на неђу око бунара и падне у бунар“, забележио је свештеник у протоколу.

Јован Радуловић је учествовао у Српско-турским ратовима.

Биран је за посланика Велике народне скупштине за трстенички срез из Округа крушевачког четири пута: 6. септембра 1864, 20. јуна 1866, фебруара 1877. и 29. октобра 1878. године. Оџачани памте да је краљ Александар Обреновић приватно посетио имање и дом Јована Радуловића.

Јован Радуловић је преминуо 1898. године у Оџацима од тифуса.

РАШKОВИЋ Милош (1888-1947), лекар, народни посланик и сенатор.

Фамилија Рашковић води порекло од племићке породице из Рашке области. Приликом сеобе, средином XVIII века, селе се: у Почековину код Трстеника, у Војводину и у Далмацију, у Книнску Краијну. И лидер Срба у Хрватској, психијатар др Јован Рашковић, води порекло од ове фамилије.

Светозару Рашковићу, трговцу из Почековине и његовој супрузи Марији, ћерки богатог дућанџије Јаћима Павловића из Трстеника, 1888. године рађа се син који добија име по деди – Милош. Одраста у Трстенику у коме је завршио основну школу. Гимназију је учио у Kрушевцу и Београду и, као одличан ученик, добио је стипендију војске Kраљевине Србије да студира у иностранству, пошто у то време у Србији није било медицинског факултета. Медицину је студирао у Берлину и Берну, где је и дипломирао.

Учествово је у балканским и Првом светском рату, са српском војском је прошао познату Голготу преко Албаније, о чему сведочи и његова Албанска споменица. После рата једно време ради као санитетски поручник у Kрагујевцу, а од 15. јануара 1922. године као санитетски капетан управник је Привремене војне болнице у Сплиту.

Одмах по демобилизацији враћа се у Трстеник и свој родни крај, где проводи сав свој радни и животни век, радећи као лекар у Трстенику и Врњачкој Бањи. Преко зиме је ординирао и у Београду. Kао специјалиста интерне медицине био је изузетан дијагностичар, па је, тако, учествовао у раду многих конзилијума лекара у Београду. Заједно са бањским лекарима, Миланом Мишићем и Душаном Радићем, радио је у првој Бањској поликлиници отвореној у Мишићевој вили „Зора“. Једно време радио је и у ординацији у вили „(Мали) Сплендор“.

За др Рашковића се зна да је сиротињу и војнике често лечио бесплатно. Бавио се и алтернативном медицином, експериментима везаним за биоенергију и употребу виска, али како није наишао на одобравање својих колега, он је с тим експериментима престао.

Др Рашковић је био више пута члан Управе и благајник Друштва за балнеологију и физикалну терапију при Српском лекарском друштву у Београду (1935-1937).

Милош Рашковић је учествовао у многим акцијама које нису имале најдиректнију везу са медицином, као што је ангажовање око асфалтирања врњачких улица, подизања јавних тоалета и још много тога што је било везано за уређење и „европеизацију“ Врњачке Бање.

Kада је у Врњачкој Бањи почео са излажењем лист „Бањске новости“, у импресуму се штампа и име др Милоша Рашковића као члана Уредништва. У тим новинама, а и у часопису „Бање и туризам у Југославији“, који је излазио 1929. и 1930. године, често налазимо његове чланке. На пример, у часопису „Бање и туризам у Југославији“ од маја 1930. године, штампан је и његов текст „Туберкулоза као социјална болест“.

Др Милош Рашковић, као члан ЈРЗ-а (Југословенске радикалне заједнице), 5. маја 1935. године изабран је за народног посланика за трстенички срез (1935-1937). Остаје активан у политици као сенатор (1939-1941) све до почетка рата.

За време окупације у Другом светском рату, када је врњачка основна школа била исељена из своје зграде, др Рашковић је дао своју кућу, вилу „Рашковић“, изграђену 1939. године, на коришћење ђацима и наставницима. Са рођеним братом, Верољубом, помагао је сиротињу Врњачке Бање, делећи храну, али и посредовањем око талаца, тј. око њиховог спасавања, с обзиром на то да је био немачки ђак и да је перфектно говорио немачки, што су Немци и те како ценили.

Милош Рашковић се касно оженио, тек 1944. године, Настасијом, својом кумом, удовицом Миливоја Павловића, и није имао деце. Умро је у Врњачкој Бањи 1947. године и сахрањен је на врњачком гробљу.

РАТАЈАЦ Добросав (1887-1945), инжењер, начелник Министарства грађевина и управник поште, телеграфа и телефона Југославије.

Рођен је 10. септембра 1887. године у Великој Дренови као први од тројице синова Момира и Милеве Ратајац. Преци Ратајца су дошли у Велику Дренову 1805. године из жупског села, Ратаја. Бавећи се трговином свиња, постали су надалеко чувена и богата фамилија.

После завршене основне школе у Великој Дренови и Гимназије у Крушевцу (1898-1906), као одличан ђак уписује Технички факултет у Минхену на коме дипломира за грађевинског инжењера 1910. године.

Повратком у Србију, службовање је, указом од 3. маја 1911. године, започео као инжењер II класе у Крушевачком грађевинском округу, а већ 1912. године, указом краља Петра I, од 18. јануара те године, постављен је за инжењера у Министарству грађевина Србије.

Учешћем у балканским ратовима и Првом светском рату стиче Споменицу за ослобођење и уједињење.

Од 1921. до 1925. године Добросав је био на дужности директора Грађевинске инспекције у Крушевцу одакле је отишао на исти положај у Сарајево. У Сарајеву, где је једно време био и директор Поште, провео је 4 године. Године 1929. премештен је у Београд на рад у Министарству саобраћаја, а наредне, 1930. године, постављен је за помоћника министра за саобраћај Краљевине Југославије.

Када су 1934. године, реорганизацијом Врховне државне управе, пошта, телеграф и телефон прешли у ресор Министарства саобраћаја, као помоћник министра за саобраћај Добросав је тада постао први човек поште, телеграфа и телефона Југославије и остао на томе положају све до пензионисања 1939. године.

Добросав Ратајац и његов рођени брат, Радоје, пребогати трговац и председник општине Велика Дренова, заслужни су за изградњу нове школске зграде 1934. године у Великој Дренови.

У књизи Воје Стојановића Заслужни синови источне Србије и Поморавља (Београд, 1940), за Добросава Ратајаца се каже: „За време док је Ратајац управљао поштом, телеграфом и телефоном извршене су многе корисне реформе у интересу те службе. Многобројне телефонске везе успостављене са иностранством његово су дело. И постављање аутоматске телефонске централе у Београду извршено је његовим заузимањем и инсистирањем. Треба најзад споменути да је он и један од твораца рационализације поштанског саобраћаја његовим постављањем на комерцијалну базу. Дуго година је, може се слободно рећи, Ратајац био тај који је водио нашу поштанску службу на задовољство свих фактора, како државних тако и приватних.“

Када је 1937. године, постављањем подводног кабла између Игала и Марсеја, успостављена телефонска веза између Југославије и Француске, за заслуге које је имао у том подухвату Добросав је добио највеће одликовање Француске државе – Орден Легије части.

Поред овог, одликован је и: Сребрном медаљом за ревносну службу, Медаљом за храброст, Медаљом Обилића, Орденом Светог Саве I, II, III, IV и V реда, Орденом Белог орла IV и V реда, Орденом Југословенске круне IV и V реда, Орденом Црвеног крста, орденима Сирије и Либана, те другим бројним признањима.

У време Другог светског рата, од 1941. до 1943. године, провео је у немачком ропству, у логору Оснабрик. Отуда му је као болесном дозвољено да се врати кући у Београд, где је по ослобођењу 1945. године умро. У Београду је и сахрањен.

Добросав Ратајац, док је живео у Крушевцу, оженио се Божаном, ћерком Карла и Лауре Маћејке, рођеној у Неготину. Синови, Миломир, доктор грађевинских наука, и Бранислав, инжењер машинства, живели су у Канади.

РИБНИКАР Ф. Владислав (1871-1914), новинар, оснивач и уредник „Политике“.

Владислав је рођен 1. новембра 1871. године у Трстенику, син првенац др Франца-Фрање Рибникара.

Фрањо (1840-1905) је рођен у религиозној сеоској породици у Сенчину у Крањској. Његов отац је желео да му најмлађи син студира теологију у Бечу, али Фрањо, без очевог знања у Грацу студира медицину, а у Цириху специјализује хирургију. Др Фрањо Рибникар се оженио 30. јуна 1968. године Милицом Срнић из Костајнице, а од 16. маја 1869. године срески је лекар у Трстенику, где су му рођени синови, Владислав и Франц (по промени држављанства Фрањо му је променио име у Слободан). Трећи и најмлађи, Даворин-Дарко (1878-1914) рођен је у Свилајнцу. Фрањо Рибникар ради у Трстенику, где стиче велики број пријатеља, а преко лета ради у тек отвореној Врњачкој Бањи. Од 1883. године др Рибникар ради у Јагодини, а 1889. се сели у Београд где ради као лекар београдске општине.

Фрањин најстарији син, Владислав, провео је детињство у Трстенику, у кући у главној улици, преко пута „Катићеве куће“, касније у Свилајнцу, а школовао се у Јагодини и Београду. У Београду је студирао на Историјско-књижевном одсеку Филозофског факултета од 1888. до 1892. године, потом филологију на Сорбони у Паризу и Берлину.

У Београд се враћа као дипломирани филолог после Мајског преврата, 1903. године.

Владислав је родоначелник српског грађанског новинарства и оснивач „Политике“ (25. јануар 1904), једног од најстаријих листова у Европи. Његов најмлађи брат, Даворин-Дарко, правник, био је дописник из Румуније и Беча и, такође, уредник „Политике“, а брат Слободан, лекар, уређивао је рубрику „За здравље“.

Сва тројица браће Рибникар били су учесници балканских ратова (1912-1913) и Првог светског рата. Као другопозивци, резервни пешадијски капетани, Дарко и Владислав, погинули су у тешким биткама првих дана Великог рата – Даворин-Дарко, командир митраљеског одељења 8. пука, смртно је рањен 31. августа у борби на Крупњу, а прослављени јунак са Куманова и херој са Чупина Брда, Владислав-Влада, командир треће чете у другом батаљону 9. пука, 1. септембра 1914. године на Великом Рожњу на Сокол планини.

Бавио се и књижевним радом, своје прве радове објављивао је у београдској „Отаџбини“ и мостарској „Зори“. Говорио је више језика, превео више значајних писаца и дела.

Објављене књиге: Облици својине у нашој историји средњегa века, Београд, 1891; На раскршћу, Београд, 2006.

Одликован је Орденом Светог Саве III реда 1914. године.

Владислав Ф. Рибникар је био ожењен Милицом-Милком Чолак-Антић и са њом имао две кћери, Даницу-Нану и Јованку-Бецу.

Владислав Ф. Рибникар је био и велики одгајивач коња и џокеј, један од пионира коњичког спорта у Београду. Његовим залагањем 1912. године добијено је земљиште од Министарства народне привреде код Цареве ћуприје за трајни београдски хиподром. Између два светска рата, од 1923. године, трке трогодишњих грла носиле су име „Владислав Рибникар“, а на београдском Хиподрому код Цареве ћуприје, поводом 50 година од оснивања Дунавског кола јахача „Кнеза Михаила“, 1940. године постављена је спомен-биста Владиславу Ф. Рибникару.

На Звездари у Београду једна улица носи име „Браћа Рибникар“, а 2004. године је основан Фонд Рибникар са циљем и задатком да негује традицију српског новинарства, посебно традицију новинске куће „Политика“.

И у Трстенику једна улица носи његово име, а Планинарско друштво „Љуктен“ из Трстеника организује „Рибникарове планинарске дане“, негујући сећање на породицу Рибникар.

РИБНИКАР Ф. Слободан (1873-1924), лекар, уредник „Политике“.

Рођен је као Франц 7. новембра 1873. године (по старом календару) у Трстенику, други по реду син хирурга, др Фрање, среског лекара у Трстенику, и Милице (Срнић). По промени држављанства отац Фрањо му је променио име у Слободан. Након проведеног детињства у Трстенику, ниже разреде гимназије завршио је у Јагодини, више у Београду, а на Медицински факултет у Бечу уписао се 1891. године и дипломирао са одличним успехом 1896. године.

Као лекар радио је у Скопљу, Ћуприји и Умци као срески физикус, да би након тога дошао у Београд где постаје лекар београдске општине.

У рад „Политике“ се укључује крајем 1904. године као новинар и уредник рубрике „За здравље“.

Слободан, као и његова браћа, Владислав и Дарко, били су учесници балканских ратова (1912-1913) и Првог светског рата. У време ране погибије своје браће 1914. године био је управник Шесте резервне болнице у Нишу, да би касније прешао у Врњачку Бању, затим у Солун, а 1916. године у Француску, где је на војној дужности дочекао завршетак рата. Из рата је изашао са чином резервног санитетског потпуковника.

Одликован је 1915. године Орденом Светог Саве IV реда.

Након рата, као власник главни је и одговорни уредник „Политике“, најзаслужнији је за изградњу Дома „Политике“ 1921. и, пре свега, за оснивање Штампарско-издавачког предузећа „Политика“ А. Д. 1924. године. У „Политици“ је обновио и спортску рубрику у циљу подстицања здравствене и спортске културе у Србији.

Осим у „Политици“, објављивао је у листу „Здравље“ и другим. Писац је медицинског дела: Здраво и болесно дете. Лекарски савети родитељима (Београд, 1911) и преводио је са немачког језика.

Из првог брака, са Даницом, ћерком богатог београдског трговца, Милана Живковића, имао је синове, Владислава и Мирослава, и ћерку Станиславу.

Преминуо је 24. септембра 1924. године у Београду, где је и сахрањен.

После смрти Слободана Рибникара на чело „Политике“ дошао је његов син, Владислав (1900-1955), дипломирани архитекта у Паризу (1922), који је, у периоду између два светска рата, лист „Политику“ подигао до најчитанијих и најцењенијих новина у Краљевини Југославији.

Владислав С. Рибникар је био учесник НОБ-а и са Мошом Пијаде 1943. године у Јајцу оснива Танјуг и постаје њен први директор. Након рата 1944. године поново оснива „Политику“ и до смрти је њен директор. Био је и на многим другим функцијама: министар просвете, председник Комитета за културу и уметност, председник Комитета за кинематографију, члан Президијума Народне скупштине ФНРЈ и Централног одбора Народног фронта Југославије, а од 1953. године председник југословенског Црвеног крста...

Владислав С. Рибникар се оженио 1935. године Чехињом Јаром Хајек, ћерком пијанисте Емила Хајека, која је постала позната југословенска књижевница.

У породичној кући Јаре и Владислава С. Рибникара, саграђене 1934. године у Булевару кнеза Александра Карађорђевића, у првим годинама рата, крили су се илегалци и неко време је ту штампан Билтен Врховног штаба НОВ и ПОЈ. Између осталих, у њој су живели: Едвард Кардељ, Владимир Дедијер и Иво Лола Рибар, а на спрату је била соба у којој је боравио и Јосип Броз Тито. У њој су чланови Политбироа Централног комитета Комунистичке партије Југославије, 4. јула 1941. године, одржали седницу на којој су донели одлуку о подизању устанка народа Југославије против окупатора. Од 1950. до 2003. године у њој је био Музеј „4. јул“, све док кућа није враћена породици Рибникар.

РИСТИЋ Светислав-Тиса (1924), професор, писац и песник.

Рођен је 16. августа 1924. године у Медвеђи код Трстеника, у сеоској породици оца Миладина Павловића и мајке Радмиле, рођене Јовановић. Светислав је прво мушко дете у породици, па је добио презиме по деди, Драгићу Ристићу, који је дошао из Дубича на мираз у Медвеђу. Светислав-Тиса је основно и средње образовање стекао у: Медвеђи, Краљеву, Врњачкој Бањи и Крушевцу. У Београду је завршио Филозофски факултет (1953).

Након дипломирања радио је као професор Гимназије у Трстенику, а од 1957. до 1984. године је у новинско-издавачким кућама: „Просвета“, „Седма сила“, „Службени лист СФРЈ“, прошавши сва редакцијска места, обављао је посао од коректора до главног уредника. После пензионисања, од 1996. године, живи у Врњачкој Бањи и Медвеђи.

Од 1957. године сарађује у књижевној периодици. Објављује огледе и студије о међуратним и савременим писцима. Бави се материјалном и духовном културом хеленског света, посебно књижевношћу и уметношћу. Пише и поезију.

Ожењен је Надом.

Објављене књиге: Поезија бунта и oтпopa, коаутор, Београд, 1959; Мит и уметност, Београд, 1984; Хеленски свет I-II, Београд, 1995; Од наде и од сна, Врњачка Бања, 1998; Песници и прозаисти, Врњачка Бања, 1998; Приповедачка проза Душана Paдићa, Врњачка Бања, 1999; Књижевно дело Милосава Ђалића, Врњачка Бања, 2009; Румени гласови туге Вукосаве Андрић, Врњачка Бања, 2009; Чувари реда, Врњачка Бања, 2009; Митски мотиви у уметности Хелена, Врњачка Бања, 2009; Знаменити Хелени, Врњачка Бања, 2009; Хеленски митови и легенде, Врњачка Бања, 2009; Хеленски свет I-II, Врњачка Бања, 2009; Катрени и друге форме, Врњачка Бања, 2011.